Помоћник сценографа : Саша Ђорђевић
Сценски дизајн: Ана Радовановић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Избор музике: Драган Јаковљевић
Инспицијент: Никола Стевовић
Тон: Добрица Андрић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Гардеробери: Драгица Илић и Мирјана Тодоровић
Декоратери: Страхиња Ђорђевић, Владисав Бркић и Зоран Стевановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић и Марија Вујичић

КУЛТУРНИ КРУГОВИ 15.05.2019.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА, ,,ВОЋНИ ДАН“, КРАГУЈЕВАЦ

АЛЕКСАНДРА ГЛОВАЦКИ

Велимир Веља Стојановић, критичар, писац и професор естетике филма на студијама књижевности у Сарајеву, аутор је већег броја филмских сценарија него текстова за театар. Али оба његова текста, ,,Није човек ко не умре“ и ,,Воћни дан“, која су настала крајем 70-тих и почетком 80-тих, преживела су ово време, и не делују ни мало анахроно, мада дубински носе дух времена у којем су настала.

,,Воћни дан“ је прича о људима са руба живота, чије је склониште некаква отрцана кафана, где се пије неумерено, и где се повремено, а безуспешно бори против алкохола. Тај дан, у коме се прави пауза, то је воћни дан. Зашто су ту, какви су им животи ван тог простора– то се не зна. Не зна се ни колики део њиховог живота заузима овај публици видљив фрагмент, о томе се не говори. Оно што ствара тензију су њихови односи, спорадични покушаји понеког од њих да исплови из тог лошег трајања, и отпор осталих да се то и оствари. Када сам помињала дух времена, у оба Стојановићева текста он се из данашње перспективе може читати као време ишчекивања, у коме се нико не бави ни узроцима ни последицама, нити се размишља било о прошлости, било о будућности; био је то неки наш СФРЈ Годо, млађи коју деценију од оног западноевропског, ишчекиван у времену неизвесности, чији су нам се трагични разлози показали само деценију касније. На срећу писца, он то није дочекао, напустио је овај свет са само 45 година живота.

Редитељ Драган Јаковљевић промишљено, минуциозно и маштовито гради овај микрокосмос, сместивши га у загушљив подрумски простор који је сам осмислио, са адекватно малим прозорима, кроз које се тек вири у свет. Повезао је тај свет напољу са данашњим временом, јер тамо се очигледно дешавају неке демонстрације, смењујући се са сиренама полицијских аутомобила. И сасвим је то у складу са текстом, јер онај Годо из Стојановићевог времена породио је овог нашег Годоа, који се гласа пиштаљкама и скандирањем против власти.
Несрећни абоненти овога лимба, по имену Живо Биће и Пиле, а јасним трагикомичним средствима их играју Здравко Малетић и Никола Милојевић, су као Бекетови Хам и Клов, а крај њихове животне игре може донети једино алкохол, против кога с времена на време покушавају да се изборе. Лала Драгана Стокића је још једно тужно и неснаћено биће, а лик назван Анте портас, у тумачењу Ивана Видосављевића, доноси метафизички одјек свих тих живота. Он плови тимпростором, као што пред нама плови шаран у акваријуму, шаран кога ће на крају појести такозвани Незнани јунак, један мешетар и опсенар у тумачењу Ненада Вулевића, који тим светом прође у стилу вени, види, вици, и није јасно је ли дошао само тада, или се иста ствар понавља свакога дана.
Неупитна господарица тог краја света, уједно и његова жртва је Јања Исидоре Рајковић, која енергично и сугестивно плови кроз различите манифестације свога лика – од циничне и сурове надмености, до понизне изгубљености. ,,Воћни дан“ Велимира Стојановића у режији Драгана Јаковљевића показао се као одличан реперттоарски потез Књажевско-српског театра у Крагујевцу.

ОТРОВНО ВОЋЕ
Драганa Бошковић | НОВОСТИ | 27. мај 2019. 11:53 |

В. Стојановић: „Воћни дан“. Редитељ Д. Јаковљевић

ПИСАЦ Велимир Стојановић (1940-1984) своју сада већ култну трагикомедију „Воћни дан2 назвао је и „Апстиненцијални синдром“, па је одмах јасно о каквој се рестрикцији ради у новој представи Књажевско-српског театра у Крагујевцу. Група губитника чами у локалном бифеу, без утехе, која је свима надохват руке – алкохолне измаглице, која свет (накратко) чини лепшим.“

На пола пута између митског простора Симовићевог „Чуда у Шаргану“ и „искошених“ фарси Александра Поповића, редитељ Драган Јаковљевић се свесно определио да вазда субверзивни Стојановићев текст (доста игран и екранизован) подреди студији урушавања „људског бића“ (Ковачевић), изазваног различитим ударцима злехуде судбине, свима овдашњима добро знане. Недовољно диференцирана биографија сваког од „карактера“ је ову врло сликовиту представу учинила уопштенијом него што би била да су моралне и животне протуве показале тачнији мотив за своје посрнуће. Стављени у исту дијагнозу, тумачи су више показали своје умеће да владају тешким занатом персифлаже него што су успели да „одбране“ свој лик, такав каквог га затичемо тог дана претешке апстиненције од алкохола.

Врло вешт драмски писац Велимир Стојановић (познат и по драми „Није човек док не умре“) подметнуо је у необавезни свет људи ван моралних норми врло озбиљне карактеристике друштва, које ничије заслуге не памти, као и проказану малодушност нашег човека, чим наиђе на тешку препреку.

У томе је најуспешнија била једина „дама“, међу кафанским полусветом, Јања (Исидора Рајковић), чија „морална вертикала“, која полако постаје хоризонтала, има људско лице, емпатију и неку, код других угаслу страст за животом, све док се не појави политички и друштвено остварен човек, Анте Портас (Иван Видосављевић), наказнији од свих, да растури друштво. Сам избор имена ликова – Живо Биће (Здравко Малетић), Пиле (Никола Милојевић), Лала (Драган Стокић), Незнани Јунак (Ненад Вулевић), па и Анте Портас, осим што даје фамилијаран тон кафанским клуподерима, доноси и библијску величину у њихове поништене животе. Осим Исидоре Рајковић, са тачном мером и унутрашњим покрићем најбоље се носио Драган Стокић, чији Лала има нешто антологијско, својствено овом народу: душу и упорност у посртању.

У присуству живог шарана у акваријуму (са јасном асоцијацијом на „Мрешћење шарана“), Драган Јаковљевић је, у жанру за који је мајстор, друштвеној траги-фарси, још једном показао наличје и наших данашњих невоља. Можда ће се, својим трајањем, представа „опустити“, па ће актери, из извесног грча, да се представе, када већ немају психологију, закопати у себе саме, јер свега тога има и тамо. Засигурно.