Башта сљезове боје
БРАНКО ЋОПИЋ
Режија Марко Мисирача
УЛОГЕ
ВЕЛИКИ БРАНКО Милош Крстовић
МАЛИ БРАНКО Никола Пејковић
ДЈЕД РАДЕ Миодраг Пејковић
САМАРЏИЈА ПЕТРАК Саша Пилиповић
ЛОПОВ САВАТИЈЕ Милић Јовановић
МАЈКА СОЈА Ана Тодоровић Диало
СТРИЦ НИЏО Ненад Вулевић
УЧИТЕЉИЦА Сања Матејић
НАРЕДНИК МУНИЖАБА Александар Милојевић
ЖАНДАР Младен Кнежевић
Премијера: 7. децембар 2015. године
Сезона: 2015/16.
БРАНКО ЋОПИЋ (Хашани код Босанске Крупе, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је најомиљенији и највећи југословенски и српски дечији писац, песник, приповедач, романописац, драмски писац и сатиричар. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву приповетку у „Политици“ објавио је 1936. године. Његова дела превођена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Био је носилац „Партизанске споменице“. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду у 69. години живота.
Библиографија (избор): Под Грмечом (приповетке, 1938), Борци и бјегунци (приповетке, 1939), У свијету лептирова и медвједа (приче за децу, 1940), Огњено рађање Домовине (песме, 1944), Роса на бајонетима (приповетке, 1946), Јежева кућица (песма за децу, 1949), Пролом (роман, 1952), Љубав и смрт (приповетке, 1953), Доживљаји мачка Тоше (приче за децу, 1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (приповетке, 1955), Глуви барут (роман, 1957), Орлови рано лете (роман за децу, 1957), Не тугуј, бронзана стражо (роман, 1958, Нинова награда), Горки мед (приповетке, 1959), Магареће године (роман за децу, 1960), Вук Бубало (позоришни комад, 1962), Осма офанзива (роман, 1964), Одумирање међеда (позоришни комад, 1966), Башта сљезове боје (приповетке, 1970), Глава у кланцу, ноге на вранцу (приповетке, 1971).
Приређујући његова дела, Борислав Михајловић Михиз својевремено је открио како се кратка Ћопићева биографија даје исписати готово искључиво насловима његових дела:
Своје „босоного дјетињство“ овај „занесени дјечак“ провео је „под Грмечом“ „испод змајевих крила“ „у царству лептира и медведа“ упијајући у своје радознале очи заувек „живот у магли“ својих „планинаца“ и слушајући бајке „испод крњег мјесеца“. „Магареће године“ школовања у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за „сурову школу“ рата који је бануо као „пролом“ у свет његове планине у коме одувек „орлови рано лете“. Ту је уз „огњено рађање Домовине“ почело Ћопићево „ратниково прољеће“ са „росом на бајонетима“ и уз прасак правог и „глувог барута“. Одратовао је уз младиће какав је био „Николетина Бурсаћ“ и старчекање какав је био „Вук Бубало“ свих седам офанзива, и онда у Београду почео да живи „горки мед“ оне последње „осме офанзиве“. За цело то време уз „бронзану стражу“ сећања писао је оно што је запазио око себе и у себи.
(Из Михизовог предговора издању приповедака „Пет бојовника“, Просвета, Београд, 1968).
Библиографија (избор): Под Грмечом (приповетке, 1938), Борци и бјегунци (приповетке, 1939), У свијету лептирова и медвједа (приче за децу, 1940), Огњено рађање Домовине (песме, 1944), Роса на бајонетима (приповетке, 1946), Јежева кућица (песма за децу, 1949), Пролом (роман, 1952), Љубав и смрт (приповетке, 1953), Доживљаји мачка Тоше (приче за децу, 1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (приповетке, 1955), Глуви барут (роман, 1957), Орлови рано лете (роман за децу, 1957), Не тугуј, бронзана стражо (роман, 1958, Нинова награда), Горки мед (приповетке, 1959), Магареће године (роман за децу, 1960), Вук Бубало (позоришни комад, 1962), Осма офанзива (роман, 1964), Одумирање међеда (позоришни комад, 1966), Башта сљезове боје (приповетке, 1970), Глава у кланцу, ноге на вранцу (приповетке, 1971).
Приређујући његова дела, Борислав Михајловић Михиз својевремено је открио како се кратка Ћопићева биографија даје исписати готово искључиво насловима његових дела:
Своје „босоного дјетињство“ овај „занесени дјечак“ провео је „под Грмечом“ „испод змајевих крила“ „у царству лептира и медведа“ упијајући у своје радознале очи заувек „живот у магли“ својих „планинаца“ и слушајући бајке „испод крњег мјесеца“. „Магареће године“ школовања у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за „сурову школу“ рата који је бануо као „пролом“ у свет његове планине у коме одувек „орлови рано лете“. Ту је уз „огњено рађање Домовине“ почело Ћопићево „ратниково прољеће“ са „росом на бајонетима“ и уз прасак правог и „глувог барута“. Одратовао је уз младиће какав је био „Николетина Бурсаћ“ и старчекање какав је био „Вук Бубало“ свих седам офанзива, и онда у Београду почео да живи „горки мед“ оне последње „осме офанзиве“. За цело то време уз „бронзану стражу“ сећања писао је оно што је запазио око себе и у себи.
(Из Михизовог предговора издању приповедака „Пет бојовника“, Просвета, Београд, 1968).
Реч редитеља
Уводећи нас у „Башту сљезове боје“, једну од својих најлепших збирки прича из раног детињства, својеврсну поему о „изгубљеном рају“ у који је вечито тежио да се врати, међу свог дједа Раду, стрица Ниџу, мајку Соју, самарџију Петрака и остале „добре људе и свете бојовнике“, Бранко Ћопић нас је, кроз писмо свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику убијеном 1942. године у логору Јасеновац, упозорио на „црне коње и црне коњанике, ноћне и дневне вампире“ који се умножавају по свету док он, пре него га одведу, жури да исприча „златну бајку о људима, добрим старцима и занесеним дјечацима“ чије су му семе посејали у срце још у детињству.
У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
Марко Мисирача У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
У драматизацији коришћени мотиви из збирки приповедака Башта сљезове боје (Београд, 1970), Приче испод Грмеча (Београд, 1938) и Приче занесеног дјечака (Београд, 1964), као и из романа Глава у кланцу, ноге на вранцу (Сарајево, 1971).
МАРКО МИСИРАЧА (Прилеп, 30. јун 1985) је дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2010. Асистирао у Југословенском драмском и Београдском драмском позоришту те на филму редитељима Дејану Мијачу, Ларију Запији, Горану Марковићу, Бобану Скерлићу, Дејану Зечевићу. Режирао у Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ и Позоришту „Модерна гаража“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске и Градском позоришту „Јазавац“ у Бањалуци, Позоришту Приједор у Приједору, Босанском народном позоришту у Зеници и Народном позоришту у Сарајеву.
Добитник је специјалне награде за адаптацију и режију „Дјелидбе“ Скендера Куленовића (Позориште Приједор) на Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу 2013. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је комаде „Човек, звер и врлина“ Луиђија Пирандела и „Јелисаветини љубавни јади због молера“ Милана Јелића.
Добитник је специјалне награде за адаптацију и режију „Дјелидбе“ Скендера Куленовића (Позориште Приједор) на Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу 2013. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је комаде „Човек, звер и врлина“ Луиђија Пирандела и „Јелисаветини љубавни јади због молера“ Милана Јелића.
У Књажевско-српском театру у Крагујевцу до сада су рађене следеће представе по делима Бранка Ћопића: Доживљаји Николетине Бурсаћа (драматизација Миња Дедић, режија Јелашин Синовец, 1958), Осма офанзива (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1965), Одумирање међеда (режија Петар Говедаровић, 1967), Башта сљезове боје (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1972) и Доживљаји Николетине Бурсаћа (драматизација Миња Дедић, режија Никола Веселиновић, 1975).
