pozoristetjv@mts.rs

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Бранко Ћопић

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Редитељ: Марко Мисирача
Драматизација: Марко Мисирача
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Лектор: Радован Кнежевић
Сарадник за звучне ефекте: Бранислав Пиповић
Вокал: Јасмина Димитријевић

Улоге:

Велики Бранко – Милош Крстовић
Мали Бранко – Никола Пејковић
Дјед Раде – Миодраг Пејковић
Самарџија Петрак – Здравко Малетић
Лопов Саватије – Милић Јовановић
Мајка Соја – Ана Тодоровић Диало
Стриц Ниџо – Ненад Вулевић
Учитељица – Сања Матејић
Наредник Мунижаба – Александар Милојевић
Жандар – Младен Кнежевић

Премијера: 7. децембар 2015.

Реч редитеља

Уводећи нас у „Башту сљезове боје“, једну од својих најлепших збирки прича из раног детињства, својеврсну поему о „изгубљеном рају“ у који је вечито тежио да се врати, међу свог дједа Раду, стрица Ниџу, мајку Соју, самарџију Петрака и остале „добре људе и свете бојовнике“, Бранко Ћопић нас је, кроз писмо свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику убијеном 1942. године у логору Јасеновац, упозорио на „црне коње и црне коњанике, ноћне и дневне вампире“ који се умножавају по свету док он, пре него га одведу, жури да исприча „златну бајку о људима, добрим старцима и занесеним дјечацима“ чије су му семе посејали у срце још у детињству.
У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.

Марко Мисирача, Крагујевац 2015. године

Фестивали:
Ревија „Јоакимови дани“, Крагујевац (8. мај 2016); Фестивал босанскохерцеговачке драме, Зеница (ван конкуренције – 13. мај 2016); Фестивал за децу и младе „Мали Јоаким“, Краљево (13. новембар 2016).

Награде:
Миодраг Пејковић – Годишња награда за улогу Дједа Рада – Књажевско-српски театар, Крагујевац.

[Best_Wordpress_Gallery id=“39″ gal_title=“Башта сљезове боје“]

Критика:

СПЕЦИФИЧНО ЧИТАЊЕ ВРЛИНЕ

„Башта сљезове боје“ је, у години Бранка Ћопића, изведена у Књажевско српском театру у Крагујевцу. Замишљена као представа за младе, која враћа веру у диван Ћопићев текст и подсећа на најлепше странице литературе написане на српском језику, умногоме је надишла ову намеру. Заслугом одличног редитеља, Марка Мисираче, и уиграног ансамбла крагујевачког театра, ова поетска метафора о детињству и сунчаним сећањима је постала занимљива сценска студија најтананијих психолошких мотива, који толико недостају савременом театру, склоном суровостима.
Бранка Ћопића је тумачио Милош Крстовић, врло сведено, емотивно, са очигледним сећањима на сопствено детињство. Дјед Раде /Миодраг Пејковић/ још једном је показао да уме да се носи са јаким сценским осећањима, а да не доспе у патетику. Лопова Саватија је Милић Јовановић, као увек, замислио као сеоско спадало који, припит, свашта говори, а, уствари, свака му је на месту. Здравко Малетић /Самарџија Петрак/, Мајка Соја /Ана Тодоровић Диало/, Стриц Ниџо /Ненад Вулевић/, Учитељица /Сања Матејић/, Наредник Мунижаба /Александар Милојевић/, Жандар /Никола Стевовић/, били су, у импресивној колективној игри, путоказ ка данас потпуно неочекиваном, емотивном и укорењеном свету, далеко од медијског спина и модерне друштвене и уметничке, па и позоришне манипулације.
Посебно треба истаћи гуливерску књижурину, сценографују Миливоја Штуловића и улогу малог Бранка, Николе Пејковића, који је свој задатак обавио спонтано и тачно.

Драгана Бошковић, Вечерње новости, Београд, 6. март 2016.

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

У адаптацији чувеног аутобиографског дела Бранка Ћопића, ансамбл води гледаоце кроз бајковити, сентиментални, никад заборављени свет пишчевог детињства. Свет тврдоглавих, а племенитих стараца, брижне мајке и стрица, веселе, несташне деце, страшних жандара, строге учитељице и оданих пријатеља, главни јунак-наратор, одрасли Бранко Ћопић, представља кроз своју магичну исповест.
Редитељско решење свеприсутности наратора (кога одлично тумачи Милош Крстовић), његовог реаговања на догађаје којих се сећа, додатно појачава емоције. У сваком моменту када наратор шири руке и понекад запевуши заједно са својим јунацима, реч је о самој ауторовој поруци – да своје детињство жели да пригрли и бар кроз сновиђенске успомене поново оживи.
Сценографија Миливоја Штуловића, велика отворена, неисписана књига која доминира сценом, украшена понеким цветом и једноставним реквизитима, представља Ћопићев свет који га је инспирисао да пише и заувек му подарио јунаке које никада неће заборавити, када их већ једном усели у своју, вечну уметност.
Сама епоха приказана је кроз костиме Јелене Јањатовић, инспирисане фолклором, тадашњом ношњом Ћопићевог родног краја. Разлике у сталежу и занимању највише се огледају кроз костим, држање јунака и језик. Костим Учитељице је грађанског, европског кроја, црвене боје и контраст је осталим костимима; костими жандара, који свакако одударају и озбиљношћу и колоритом и материјалима, праве јасну разлику између власти и народа.
Музика Драгослава Танасковића, кроз кратке упечатљиве деонице и звукове, чаробно боји атомсферу целе представе.
Иако архаичан, језик јунака је питак, реплике поетичне и духовите, и јасно помажу ишчитавању карактера сваког лика и његове нарави. Занимљиво је што управо малог Бранка игра дечак, Никола Пејковић, који се савршено снашао у нимало једноставној улози.
Иако у изворном делу ликовима жена нису подарени посебан простор и карактеризација, у представи су ликови мајке Соје и учитељице драмски изграђени и интересантни. Мајка Соја, удовица, брижна, на моменте строга, нежно је представљена у изведби Ане Тодоровић Диало. Лик строге, накострешене и достојанствене сеоске учитељице, енергичном игром представила је Сања Матејић. Нежан, пун љубави и поверења, однос малог Бранка и дједа Рада, однос је са највише емотивног валера. Најкомплекснији и најинтригантнији је лик деде, кога маестрално тумачи Миодраг Пејковић – строг, тврдоглав, брижан, очаран сатом, предан породици, наизглед јак и чврст, а у души мек и сетан. Монолог дједа Рада који представља важан пункт, тачка је ослобођења, отварања душе. Сличан моменат примећује се и у сцени у којој након смрти вољеног деде мали Бранко разговара са великим Бранком – самим собом. Редитељско решење обрачунавања са сопственим болом, одлична је замисао. За разлику од тога како је Ћопић насликао свог стрица Ниџу – као пргавог, дрског бунтовника, у представи му је подарен другачији, опипљивији лик заштитника, спремног да се жртвује за породицу. У изведби Ненада Вулевића, стриц је оживео као знатно топлији лик. Најбољи пријатељи деде, Самарџија Петрак, кога својом игром, мудро и емотивно слика Здравко Малетић и лопов Саватије, весељак и добричина, кога одлично тумачи Милић Јовановић, изводе на сцену главне духове Ћопићевих снова и успомена. Као један од споредних, а препознатљивих сукоба, је страх обичног народа од власти. У изведби Александра Милојевића у улози наредника Мунижабе и Николе Стевовића, који тумачи лик жандара, власт је представљена као строга, а фамилијарна, као стално присутно биће, које може и да казни и да утеши оне које казна чека. На емотиван, живописан, поетичан начин, оживљене су сени детињства једног од најзначајнијих писаца, захваљујући представи „Башта сљезове боје“.

Горана Баланчевић, Билтен 9. Фестивала представа за децу професионалних позоришта Србије „Мали Јоаким“, Грачаница, 14. новембар 2016.

 

Share this post

Билетарница: 034 33 20 63
Радно време: 10-14 И 18-20 ч.
Радним данима и суботом

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР
Даничићева 3
34000 Крагујевац

Телефони:
Директор: 034 617 05 00
Секретар:  034 617 05 04
Маркетинг:  065 335 8245, 065 335 8242
Рачуноводство:  034 617 05 03
Портирница: 034 617 05 01

ПРОНАЂИТЕ НАС НА МАПИ

Close Menu