pozoristetjv@mts.rs

ТРЕЗНИЛИШТЕ

Николај Кољада

ТРЕЗНИЛИШТЕ

Копродукција Књажевско-српског театра из Крагујевца, Установе културе „Вук Караџић“ из Београда, Народног позоришта из Кикинде, Народног позоришта из Ужица, Пулс театра из Лазаревца и Центра за културу из Обреновца.

Редитељ: Стеван Бодрожа
По драмама Николаја Кољаде „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“ и „Праћка“.
Преводилац: Новица Антић
Адаптација: Мина Ћирић, Галина Максимовић, Неда Гојковић и Маша Радић
Сценограф: Тамара Бушковић
Костимограф: Владислава Јолџић

Улоге:

Жељко Максимовић
Душан Матејић
Ана Тодоровић Диало
Тијана Чуровић
Бојана Зечевић
Михаило Лаптошевић
Ђорђе Марковић
Михаела Стаменковић
Исидора Рајковић
Ђорђе Симић
Милан Зарић

Премијера: 11. јун 2017 (Обреновац); 12. јун 2017 (Крагујевац); 13. јун 2017 (Ужице); 15. јун 2017 (Лазаревац); 16. јун 2017 (Кикинда); 5. новембар 2017 (Београд).

Реч редитеља:

Трезнилиште је место где у Русији полиција одводи пијанце да проведу дан-два док им алкохол не нестане из крви и не буде безбедно да их се пусти кући. Видео сам неколико фотографија снимљених у овој „институцији“. Верујем да нема страшнијег начина за буђење из било какве опијености од постепеног долажења себи у једном таквом простору. У њему се одиграва прелазак из ескапизма порока у бруталност истине о пропалом животу, то је место где нико не може да оствари, по мишљену разних лекара душе, основну дужност сваког човека – да воли и прихвата себе. Ликови три Кољадине драме које су преплетене у овој адаптацији не воле себе и трагају за срећом на погрешним местима. Они су обитаваоци магле, становници царства заблуда и самозаваравања, њихов скривени психолошки код је аутодеструкција. Ипак, чак и у њиховим грешкама и посртајима присутна је чежња за љубављу и лепотом и највећи трагизам ових људи, који је Кољада тако болно и маестрално описао, лежи управо у томе што се нису сасвим одрекли стремљења ка срећи, што и даље покушавају да је досегну, у исто време свесни колико су горко далеко од ње. Та разапетост чини Кољадине ликове својеврсним мартирима савременог доба, и њихови психолошки склопови и њихове друштвене позиције држе их заточене у клопци беде и сивила, а њихове душе, оно што је у овим људима ванвременско и несазнатљиво, као уосталом и у свима нама, обећава им неке друге светове, неки светлији живот на духовној равни за коју они слуте да постоји и понекад осећају њен зов, али немају оруђе, ни психолошко ни спиритуално, да до ње дођу. Ипак, сагоревајући на унутрашњој ломачи сопственог безнађа, њихова бића испуштају „крике“ који се повезују у чудесне „хармоније“ неких од најбоље написаних дијалога (и монолога) у савременој светској књижевности. Светост и лепоту ружних, злих и посрнулих покушавали смо из Кољадиних текстова да пренесемо на сцену.

[Best_Wordpress_Gallery id=“30″ gal_title=“Трезнилиште“]

Критика:

Представа “Трезнилиште“ Николаја Кољаде у режији Стевана Бодроже, копродукција УК „Вук Стефановић Караџић“ Београд, Народног позоришта Ужице, Народног позоришта Кикинда, Књажевско-српског театра из Крагујевца, Пулс театра из Лазаревца и Спортско-културног центра Обреновац , премијерно одиграна у Ужицу 13.јуна 2017. године

Позоришне копродукције нису реткост, оне су потребне да би се укрстила средства и пројекти учинили могућим, да би се упознали и измешали уметници и ансамбли са различитих страна, али није толико често да чак шест институција уђе у позоришну копродукцију, као што је то реч о Трезнилишту, представи на којој су радили млади људи из ових градова и средина. Такође, добра је идеја да се оваква представа игра у свим овим градовима у неколико наврата, и да оваквом својеврсном турнејом тако они позоришно оживљавају. Тако се ради на децентрализацији културе и њеном бујању.

Они који познају дело Николаја Кољаде сусрећу се са фламбојантним светом, игром, песмом, номадима и чергарима, и напослетку катарзом, свет Николаја Кољаде опор је и лепршав, али и негде у суштини пун туге. Мина Ћирић, Галина Максимовић, Неда Гојковић и Маша Радић успеле су да начине емулзију неколико Кољадиних текстова – Бајка о мртвој царевој кћери, Праћка и Мурлин Мурло и да из сваког појединачног комада извуку срж, која необично добро реагује са овим другим, творећи Трезнилиште, комад који је редитеља Стевана Бодрожу привукао после гледања фотографија реалног трезнилишта, места у Русији и коме и доиста доводе пијанце да дођу к себи. Доћи к себи је можда прави термин, јер сви јунаци драме траже своје ја, тумарајући у просторима душе, покушавајући не само да нађу своје место од сунцем, већ и да заиста заволе себе. Инвалид који клошари, момак који се у њега заљубљује, девојка која се бави необичним послом убијања струјом животиња којима нема помоћи, лепотица која долази у то место да нађе љубав и спас и насупрот њој девојка која би све дала да из тог места заувек побегне, то су неки од јунака које суверено и снажно тумаче Жељко Максимовић, Душан Матејић, Ана Тодоровић Диало, Тијана Чуровић, Бојана Зечевић, Михаило Лаптошевић, Ђорђе Марковић, Михаела Стаменковић, Исидора Рајковић, Ђорђе Симић и Милан Зарић. Све ове приче пратимо појединачно, оне се не додирују нигде, до самог краја када схватамо да се све то дешава у једном изгубљеном граду, мучном, скученом, док не схватимо а смо у Трезнилишту, које можемо схватити и као метафору. Они се налазе у клопци беде и сивила, а у сваком од њих постоји потенцијал за срећу, искричавост душе, они пропадајући спуштају крике, а крици се стапају у необичну хармонију, то је крик за спас свих изгубљених душа. Заједничко за све јунаке је да траже љубав на погрешним местима, у корелацијама са људима који су њима слични, сви лелујају, нико нема упорише у овом необичном граду, нико не може рећи да је сигуран и срећан.

Да ли ово звучи превише обично? Ова представа то није, и било да вас чежња за неким другим просторима подсети на Чехова, на песму Одведи ме из овог града или на нешто треће, у два сата срчане глумачке игре гледаоцу неће бити ни тренутак досадно. Кољадини јунаци су нам блиски, јер иако стално греше и посрћу, они не одустају од потраге за срећом, иако чини се немају оруђе да је и нађу. Стеван Бодрожа бира да сви јунаци све време буду на сцени, да стекнемо утисак да је то где се они налазе све један простор, накићен фотељама и стварима, што је добар сценографски избор, јер сугерише тежину загушености једног мусавог клаустрофобичног града. Сцеографију је осмислила Тамара Бушковић, а костиме, једноставне, али знаковите и адекватне Владислава Јолџић. У Кољадином рукопису, као и у његовим режијама, пошто их често режира сам, што овде није био случај, врло су важни визуелни симболи. Тако је и код Бодроже, он испред публике поставља кавезе, јасне симболе. Да ли смо и ми заробљене живуљке које несавршене и кљасте треба истребити. Врло је изражајан и и симбол јабуке. Јабука је симбол здравља, греха, али и дељења, двојица заљубљених показују блискост тако што ће један после другог загристи исту јабуку. Представа Трезнилиште вредна гледаочеве пажње, игра се на сценама различитих величина, акустике и атмосфере у ових шест поменутих градова, па се вероватно и на овај начин мења аура представе. Она ће, ускоро, на јесен бити одиграна и на сцени УК Вук Караџић, па поново у свим градовима из којих су глумци и уметници који су створили једно заиста вредно дело.

Ана Вучковић: Културни кругови, Радио Београд 2, 19. јун 2017.

 

Share this post

Билетарница: 034 33 20 63
Радно време: 10-14 И 18-20 ч.
Радним данима и суботом

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР
Даничићева 3
34000 Крагујевац

Телефони:
Директор: 034 617 05 00
Секретар:  034 617 05 04
Маркетинг:  065 335 8245, 065 335 8242
Рачуноводство:  034 617 05 03
Портирница: 034 617 05 01

ПРОНАЂИТЕ НАС НА МАПИ

Close Menu