pozoristetjv@mts.rs

ЧЕТИРИ БРАТА

Радован Тишма

ЧЕТИРИ БРАТА

Редитељ: Драган Јаковљевић
Сценограф: Драган Јаковљевић
Сценски дизајн: Ана Колбјанова
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић

Улоге:

Војислав – Иван Видосављевић
Мирослав – Здравко Малетић
Бранислав – Драган Стокић
Радослав – Ненад Вулевић

Премијера: 30. септембар 2017.

Уместо речи редитеља

Естетска стварност представе и неестетска стварност (живот), како то означавају теоретичари, подељене су рампом, рампа је „граница“ између те две паралелне стварности која постаје јединствена стварност у глави гледаоца. Наиме, ако гледалац дође на позорницу, рампа и даље остаје између њега и глумца, или ако глумац сиђе у гледалиште и додирне гледаоца, ствар се битно не мења јер рампа остаје, рампа је, у ствари, услов да представа постане могућа…

Управо кроз рампу струји целокупни животни процес и напаја и „обнавља“ стварност представе која се заправо одиграва у свести гледаоца. (Захваљујући и рампи представа и јесте „више и мање од живота“.)

То је неухватљива граница на којој се додирују ванпозоришна и позоришна стварност, место на коме се „животни процес“ претвара у „естетску стварност“ (уметничко дело).

Боро Драшковић, Режија гледаоца
(Круг маслином, Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, 2011)

Фестивали:
Сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“, Нови Пазар (11. мај 2018); Међународни фестивал малих позоришних форми – интернационални програм НЕТА (Нова европска театарска акција), Враца, Бугарска (16. мај 2018).

Награде:
Здравко Малетић – Награда за најбоље глумачко остварење – Сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“, Нови Пазар.
Књажевско-српски театар, Крагујевац – Награда за најбољу представу – Међународни фестивал малих позоришних форми – интернационални програм НЕТА (Нова европска театарска акција), Враца, Бугарска.
Здравко Малетић – Награда за најбољег глумца – Међународни фестивал малих позоришних форми – интернационални програм НЕТА (Нова европска театарска акција), Враца, Бугарска.

[Best_Wordpress_Gallery id=“29″ gal_title=“Четири брата“]

Критика:

Александар Милосављевић: Четири брата

Када се радња неког комада догађа у руралном амбијенту српског села, а тема драме је распад породице и дубоко усађено незадовољство које дефинише судбину главних јунака, онда нас асоцијације неминовно воде ка једном од најзначајнијих домаћих драмских текстова у послератној историји наше драмске литературе – Камену за под главу Милице Новковић. С друге стране, у драмама ове списатељице – и у поменутом Камену за под главу баш као и у њеном Брисаном путу, испод површинског манифестовања незадовољства све време јасно слутимо вибрације дебелих слојева несреће, загонетне страшне трауме, драматичног догађаја из прошлости који својим наглашено тамним бојама сенчи породичне односе. Отуда ми са сигурношћу не можемо рећи да ли ово колективно фамилијарно искуство држи на окупу чланове породице и на морбидан начин их уједињује у несрећи, или их пак непрестано удаљује једне од других те изнутра поткопава саме темеље на којима почивају породични односи. У овом смислу, мењајући све оно што је за промену, сличне мотиве налазимо у драмама – нарочито оним раним – америчког драматичара Сема Шепарда. И док Новковићева анализира растакање српског сеоског патријархалног модела, дотле је Шепард проблематизовао темеље на којима је својевремено грађена идеологија фамозног америчког сна, ништа мање ни у нашем случају заснована на идеализованој (наводно идиличној) слици односа унутар породице.

Сличну ситуацију затичемо и у драми савременог српског списатеља Радована Тишме, аутора девет драмских дела од којих је управо комад Четири брата први доживео милост сценског уобличења и то у Књажевско-српском театру у Крагујевцу. И у његовој драми констатујемо постојање снажне тензије која пресудно боји сусрет браће, окупљене на сахрани мајке, а само неколико месеци након очеве смрти. Осим напетости коју јасно детектујемо, у њиховим разговорима слутимо тежак притисак као последицу конкретног трауматичног догађаја из прошлости, с разлогом чуване породичне тајне, давнашњег проблема који је једном за свагда посејао семе раздора и затровао њихове односе. Писац вешто и минуциозно дефинише лик сваког од браће. Један од њих напорним радом чува имање упркос свим тешкоћама које подразумева тежак рад. Други је, бежећи од тешких послова, побегао са села у град, где се оженио и успешно гради професорску каријеру. Трећи је, премда оставши у родном месту, подигао кућу на другом крају села где живи с женом и децом. Четврти је, као и онај први, остао у родитељској кући, но због свог здравственог стања није у стању да помогне брату. Четврти брат је, наиме, ометен у развоју. Иако ће неко од актера драме костатовати да је по среди шизофренија, манифестације хендикепираног брата пре указују на неку од форми аутизма: евидентно је да он живи у свом свету, да је изолован од токова непосредне стварности, но и да ту стварност сагледава (и доживљава) из перспективе детета. О њему ће чак, у једном часу, брат који га издржава рећи да је симулант, да се крије оза хендикепа да би избегао тежачки рад у пољу, на ливади и у стаји. Показаће се, међутим, да је порицање медицинске дијагнозе заправо лажни траг, но аутор драме га неће драматуршки употребити на ваљан начин. Просто, ова дилема ће остати пласирана, али она никуда неће водити, осим што ће читаоца/гледаоца безразложно завести на погрешан траг.

Тишма, наиме, пише комад у кључу класичне драматуршке „математике“, што подразумева прецизност и уважавање узрочно-последичних веза, те овакве – али, нажалост, и многе друге информације и реплике – остају да висе у ваздуху, недоречене, непродубљене и драматуршки непродуктивне. Отуда ће и сусрет четворице браће – драматичан већ по самој природи разлога због којег су се окупили – у случају ове драме бити сведен на драматуршко „шлајфовање“, на ротирање у једном те истом кругу који је омеђен најелементарнијим свакодневним темама које муче свако сеоско домаћинство. Дакле, један брат се стицајем околности жртвовао за остале. Он не само да је прихватио да сам издржава остареле и оболеле родитеље, него и да води бригу о аутистичном брату. Други је, бежећи са села, ипак долазио у родитељску из које је у велики град односио здраву, домаћу храну и где се повремено одмарао од хистерије градске свакодневице. Трећи се није само дистанцирао од бриге о родитељима, него је с њима практично прекинуо сваки контакт, чак и када су били на самрти, а узрок раскида са породицом је прека нарав његове супруге.

Разуме се да ће у разговорима које, уз ракију, буду водили током ноћи након очеве сахране, сваки од тројице браће један другог немилице засипати оптужбама, а нама неће бити тешко да закључимо да су све те замерке засноване на оправданим и аргументованим разлозима сваког од учесника ових дискусија. Тачније, сваки од њих је, гледано из личног угла, потпуно у праву. Уосталом, тако бива и у свакодневном животу било које друге породице. Но, ни један од тих аргумената – осим најопштијих места које нуди свакодневица – неће указати на трагове постојања неке евентуалне тешке трауме или драматичног догађаја. Напротив, у драми све остаје сведено на поменута општа места, на фамозне „животне околности“ које су браћу одвојиле једног од другог и одвеле их различитим животним стазама.

Зато с разлогом можемо очекивати да ћемо тајну, скривену породичну трауму, препознати у случају четвртог брата, ометеног у развоју, чије је стање духа – на неки начин – можда условљено управо траумом из детињства, насталом у доба сазревања, стасавања. Отуда бисмо реплике које он изговара – такође с разлогом – могли да третирамо као неку врсту шифара које користи да би реферисао на истину коју његова браћа неће (или не могу) да прихвате и с којом се они не могу суочити или је вербализовати. И заиста, испоставиће се да је овај брат најискренији, да једини од самог почетка говори истину, да није симулант, те да ће снагом своје искрености, отворености и директности заправо постати амалгам који ће на концу, без свесне намере, наново спојити осталу браћу, а самим тим ће и формирати основу за васпостављање нормалних породичних односа.

Суштина Тишмине драме је, дакле, у указивању на истину да начин живота у савременом друштву растаче фамилију, доводи до алијенације и претвара нас у жртве процеса дехуманизације која је, између осталог, условљена одсуством комуницирања. Једино ће разговор – ма колико у почетку могао бити непријатан – омогућити браћи да један другог изнова погледају у очи, да један другом кажу оно што уистину мисле и осећају, да један од другог чују и оно што не желе да признају сами себи те да један пред другим отворе своје душе. Разговор ће их, наиме, довести до катарзе. Никакве кобне тајне или трауме ту нема. Из древног породичног ормана неће ненадано испасти давно скривени лешеви. Писац као да нам поручује: врева захуктале и обездушене свакодневице нас је раздвојила, искушења су огромна, а једино нас поново може спојити искрено суочавање с истином.

Једноставно, зар не?

Ипак, ма колико једноставно звучала темељна теза Тишминог комада, ову истину није нимало лако сценски артикулисати и обликовати у театарски уметнички чин, у представу. Напротив! Оно што је иначе искуствено веома блиско безмало сваком гледаоцу – а то су у овом случају већ поменута општа места – спутава сценску радњу, а код гледаоца, осим изневерених очекивања, провоцира непрестано одлагање суспенса и, у крајњем случају – ствара досаду. Као врстан редитељ Драган Јаковљевић успева да пронађе адекватно решење за овај проблем. У дијалозима у којима се понављају иста питања и добијају исти одговори, редитељ проналази замајац унутрашње динамике којом на микроплану гради драмску тензију и ствара неопходна узбуђења. На тај начин он ствара структуру цикличног понављања истих тема које генеришу све жешћи вртлог у којем се непрестано врте главни актери, а ова динамика у великој мери неутралише драматуршке мањкавости текста, усмеравајући пажњу гледалаца на животни хаос у којем се врте ликови браће. Један од елемената којим Јаковљевић успоставља повишену тензију одређен је и начином на који редитељ, уједно и као аутор сценографије, решава простор у ккојем се догађа представа, те гледалиште с публиком поставља на саму позорницу. На тај начин, с једне стране, Јаковљевић доводи глумце у ситуацију да играју непосредно пред очима гледалаца, док с друге, постиже ефекат „крупног плана“, што значи – најгрубље речено – да су актери принуђени да пласирају „филмску глуму“. За глумце ова ситуација није неповољна само отуда што практично два сата играју без помоћи суфлера, него и зато што су све време на позорници у првом плану, најнепосредније изложени погледима гледалаца.

Своје глумачке задатке актери започињу да реализују из сфере општих места. Тако на почетку представе препознајемо мргодног сељака који ћути и ради, слабића који трпи терор супруге због које се одриче породице, професора који се речником, начином говора и гестом нападно дистанцира од свог сеоског порекла, премда не пропушта прилику да по повратку из села у град понесе све што нуде сеоске њиве и стаје, а ту је и аутистична особа карактеристичних кретњи, израза лица и вербалне артикулације. Ове почетне позиције се, међутим, временом мењају, а четири брата, сваки на свој начин и властитим глумачким средствима постепено развијају ликове које тумаче. Откривајући сложене димензије карактера, а самим тим стварајући и основу за дубљу анализу међусобних односа, четворица глумаца укидају једнодимензионалност и „папирни“ карактер драматис персона.

Драган Стокић тумачи лик стожерне тачке породице – и зато што је једини остао у родитељској кући, и отуда што је с оцем и мајком био да њиховог задњег часа, и пошто једини води рачуна о аутистичном брату, али и зато што је својим радом и бригом о имању осталој браћи омогућио осамостаљивање и егзистенцију. Прек је, вазда смркнут, одвикнут и да чује и да изрекне лепу реч, Стокић улогу Банета успешно води пажљиво бираним стазама и богазама од мизантропије, преко цинизма и физичке осионости до тачке у којој ћемо овај лик препознати као добронамерника.

Лик Воје Иван Видосављевић у почетку представља као надменог професора који се гади свега што би га могло вратити у детињство на селу, а то чини користећи широк распон поступака – од иритантних до комичних, ипак остављајући довољно простора за финалне сцене у којима ћемо га видети као доброћудну особу.

Рола Радета подразумева слабића који трпи женину папучу, но Ненад Вулевић овом лику дарује нијансе између којих овај глумац успешно балансира, а које у исти мах наговештавају две могућности: на једној је испуњење судбине будућег алкохоличара и рогоње, док је на другој могућност буђења и непристајања, па и побуне.

Свакако најсложенији задатак је имао Здравко Малетић. Уверљиво је одиграо улогу аутистичног Миће и овој роли обезбедио и тачност специфичне врсте (утемељену на елементима који припадају дијагнози), али и црту профетског, а све то у границама наивности својствене детињој души.

Уз помоћ децентних и тачних костима Јелене Јањатовић и музике Драгослава Танасковића која је лирски бојила атмосферу, представа Четири брата је ваљан улог Књажевско-српског театра на почетку ове позоришне сезоне.

Александар Милосављевић, Радио Београд 3: Позоришне актуелности – уторак, 21. новембар 2017.

Александра Гловацки: Четири брата

Тишмина ”Четири брата” чине препознатљиву српску породицу, подељену између села и града. Најстаријег сина су послали у град, где је завршио високе школе, стекао виши социјални статус, а од пословних обавеза све ређе обилази родитељску кућу; најмлађи је мезимче, и као такав наизглед најлакше пролази у животу, оставши на селу, али са лепом кућом у самом центру и без обавеза према земљи и према родитељима; средњи је жртва – што породице, а што традиције. То је онај који је остао на земљи да је обрађује, и онај коме остарели родитељи на рукама умиру, пошто их је неговао у болести и њиховој крајњој слабости. Типична је то наша сеоска прича, типична и градска, као што је типична и врста везе између села и града.

Постоји и четврти брат. Кад обоје родитеља умру, у кратком року једно за другим, што је окидач и замајац радње, проблем не бива покопан са њима, јер за њима остаје четврти, сасвим немоћни и болесни брат. Коме на бригу и терет – питање је које изазива сукоб и свађу, недвосмислено детектујући константно неразумевање и одсуство комуникације међу браћом.

И ту текст прераста из породичне приче у метафору читавог овог друштва, обезглављеног смрћу једног вишедеценијског система и устројства, што је изродило отуђене, изгубљене људе, од којих свако крије своју муку, крије је иза одређене маске и оклопа.

Текст на значењском нивоу захвата и дубоко и широко; проблем лежи у драматуршкој невештости талентованог писца без довољно заната. Много више се прича и препричава него што се догоди, а сами сукоби су исфорсирани и засновани на небитним стварима, иако садржајно итекако оправдани.

Срећом је Драган Јаковљевић искусан редитељ, и у доброј мери је успео текст да очисти, и дозволи му редитељским нијансирањем да продише у својој пуној вредности. Он режира сасвим сведено, минималистички, сместивши у сам центар кухињски сто, око кога браћа најчешће седе; простор је – као ринг – ограничен квадратом дрвених клупа, окружен публиком са све четири стране – решење редитеља, дизајн Ана Колбјанова. Ту, за тим столом се расплиће прича, први пут бивају изговорене непријатне речи, али акценат је на – коначно изговорене. Јер све до тада се ћутало, свако од њих се са животом рвао усамљен, не говорећи, не делећи, ни лоше ни добро. Тек их је безизлазна ситуација са болесним братом натерала да седну за сто, да изговоре.

Драган Стокић као Бане, брат који је остао са родитељима, снажно а детаљно и пажљиво нијансира тог грубијана и агресивца, тог на први поглед неотесаног сина и брата, који је прошао најгоре, на чија је плећа све пало, и то без могућности избора. Стокић успева и да превари и да изненади својим ликом, све време у пуној концентрацији, реагујући сваким нервом на партнера и на ситуацију. То је нешто што осталој тројици глумаца недостаје, мало више нијансирања и контре из које ће се она основна стања и особине са јачим значењем издвојити.

Здравко Малетић као болесни брат, има и физички тежак задатак у двосатној напетости и тензији које карактеришу стање шизофреног и аутистичног Миће, од чега би повремени отклон био добродошао. Најмлађи брат, Раде Ненада Вулевића, јасно је означен као нежан и повучен, готово слабић, док је Воја, професор из града Ивана Видосављевића, на почетку смешан у свом оклопу од одела, кравате и професорског изражавања, са дискретним тиковима којима стално проверава је ли све са тим оклопом у реду, да би се времено раскравио, нарочито после с мером донете сцене пијанства. Основни емоционални тон дискретно маркира музика Драгослава Танасковића.

Прича почиње на општим местима, што би била карактеристика комедије, а не драме. Браћа су јасно дефинисана и оцртана, сваки отуђен у свом животу, и једнако томе се и перцепирају из публике. Што се више отварају, то и емпатија у гледалишту расте, до значајне емоције на самом крају. Можда је теза комада – да нема среће без дијалога и комуницирања – помало сирово дана, али теза је сасвим на месту, и опростиће јој се сировост.

Александра Гловацки, Радио Београд 202 – среда, 15. новембар 2017.

Игор Бурић: Четири брата

„Четири брата“ је комад релативно млађег и непознатог писца, у књижевности чувеног презимена – Тишма – који говори о обичним људима у уобичајеној ситуацији: када родитељи премину, наследници се окупе и деле имовину, с неизбежним подсећањима, дискусијама и свађама ко је шта, кад и како учинио да би се та иста имовина и породица одржала у нормалним токовима. „Четири брата“, врло индикативно, говоре о потомцима руралне средине, пољопривредника, који су децу школовали и васпитали најбоље што су могли. Тај репрезентативни узорак пун је оних места у којима из патријархалне породице видимо патријархално наслеђе, али и нови однос према женама, којих у комаду и представи нема, али се стално спомињу у контексту промене у ставу према животу, односу према снази и доминацији мушког пола, његовом власничком статусу. Браћа су потпуно различита, па имамо једног интелектуалца, једног „папучара“, једног сељака и једног „дебила“, стереотипно повезаних са статусом грађанина, породичног мезимца, земљорадника и несрећника, чиме се отвара низ тема и односа, лабаве повезаности и мотивације, без поптуно изграђене линије главног тока, кулминације, разрешења, сем оног који се за драму тог типа готово неприродно намеће – освешћења и помирења.

Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић понављања у драми и њену општост своди на више него гледљив сценски израз. Радњу, подељену у три дана, зацртана као рок да се одреди судбина земље (имовине) и бриге о брату који не може да се стара сам о себи, Јаковљевић поставља у „ринг“, смештајући игру у публику (глумци су окружени са све четири стране). Тиме се и четири ћошка симоболички подударају с ударима и налетима браће једних на друге, приближавајући тензију, увлачећи публику у игру и у размену међу њима, контакт спрам и без обзира на дешавања на сцени.

Бирајући потентне детаље (ципеле, прслуке, јакне, папуче…), костимографкиња Јелена Јањатовић такође лепо отвара простор за игру глумаца, у овом случају унутрашњи. Здравко Малетић као Мића, брат с неком врстом психозе, поремећаја, има најлакши и најтежи задатак. Воја Ивана Видосављевића је ситуирани професор из Београда, с карактеристичном „јарећом“ брадицом, наочарима и фенси оделом. Њему је ситуација испод нивоа, што се он стално труди да потцрта избором речи и гестова, понашања према сеоској реалности из које је и сам потекао, која га је подигла. Раде Ненада Вулевића је несигуран, најмлађи и најслабији брат, ком темпо живота највише диктира жена, наслањајући се на његову очигледну доброту и мекоћу. Бане Драгана Стокића је приземан, радан, бескомпромисан у великој фази драме да се ослободи свега што је морао да трпи зарад браће, како ситуација изгледа из његовог угла.

Глумци су врло добро, сугестивно и бираним средствима, кретњом, говором и гестовима играли своје ликове. Невоља је што и они морају да се боре с препричавањима ситуација у тренуцима када оне нису довољно мотивисане (као да нису заједно одрасли у истој кући), да нађу решења за егзалтације и понављања оних које су већ речене или им није место у свакој „новој“ сцени, што морају и у групним и у дуо или трио сценама да бране гард и став својих ликова, интензивирајући драмску динамику не према бурном разрешењу, него према мирном. На тренутке исувише нападно играју карактеристике ликова, поведени бруталном реалношћу и реализмом, готово веризмом, који је диктирао редитељ, бодући очи већ очигледним. У том нијансирању најбоље се снашао Ненад Вулевић, који је Радета представио бираним и најпажљивије нијансираним тоновима глумачке партитуре, смиреним држањем и маркантно бираним ефектима снажнијег наступа, тачно онда кад му је време и место.

Захваљујући константном контакту с публиком, образованом укруг да посматра „бокс меч“, не само четири брат, него читавог друштва око родних, економских, у ширем смислу социјалних питања, њиховој заинтересованости и озбиљној узнемирености, забирнутости над виђеним, и поред свих мана текста и оних мање изражених у представи, и поред хепиенда, евидентна је била велика пажња и значај дејства игре. Представа „Четири брата“ у Крагујевцу се тако лако може сврстати у значајна остварења актуелног позоришта Србије.

Игор Бурић, Дневник, Нови Сад, 7. новембар 2017.

Критике су део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.

 

Share this post

Билетарница: 034 33 20 63
Радно време: 10-14 И 18-20 ч.
Радним данима и суботом

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР
Даничићева 3
34000 Крагујевац

Телефони:
Директор: 034 617 05 00
Секретар:  034 617 05 04
Маркетинг:  065 335 8245, 065 335 8242
Рачуноводство:  034 617 05 03
Портирница: 034 617 05 01

ПРОНАЂИТЕ НАС НА МАПИ

Close Menu