pozoristetjv@mts.rs
Воћни дан

ВОЋНИ ДАН

ВЕЛИМИР СТОЈАНОВИЋ

ВОЋНИ ДАН
(АПСТИНЕНЦИЈАЛНИ СИНДРОМ)

Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић

Улоге :

ЖИВО БИЋЕ…………………………….Здравко Малетић

ПИЛЕ……………………………………..  Никола Милојевић

ЈАЊА……………………………………..  Исидора Рајковић

ЛАЛА……………………………………..   Драган Стокић

АНТЕ ПОРТАС………………………….Иван Видосављевић

НЕЗНАНИ ЈУНАК ………………………Ненад Вулевић

Помоћник сценографа : Саша Ђорђевић
Сценски дизајн: Ана Радовановић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Избор музике: Драган Јаковљевић
Инспицијент: Никола Стевовић
Тон: Добрица Андрић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Гардеробери: Драгица Илић и Мирјана Тодоровић
Декоратери: Страхиња Ђорђевић, Владисав Бркић и Зоран Стевановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић и Марија Вујичић

Сезона 2018/2019.

 

ВОЋНИ ДАН (Апстиненцијални синдром) је трагикомична прича:

О свету духовних и телесних богаља уморних од живота, лишених моралне самоспознаје…

О изгнаницима из сопственог живота који не схватају да сви узроци њихових проблема леже дубоко у њима и чекају да буду освешћени…

О преиспитивању сопствене прошлости са “крпицама свести и остацима сећања” у политизованом друштву које је у агонији…

О незадовољству свим и свачим око себе, о уздржавањима и одустајањима, о пасивности, кукавичлуку, неодлучности…

О безнађу. О одустајању од живота. О бесциљној носталгији.

Како победити нихилистичку стихију и самодеструкцију, превазићи патњу и бол, вратити веру и наду у побуну?

Како доћи до праве одважности која људе чини истинским бунтовницима са снагом да пробуде жудњу за животом и остваре смисао свог постојања?

Како се избавити из самотног заточеништва?

Како…?

Драган Јаковљевић

 

ВЕЛИМИР СТОЈАНОВИЋ је рођен 1940. године у Душанову код Лесковца, а умро у Сарајеву 1985.године.
Учио се у Душанову, банатској Белој Цркви, Београду (основна школа и ондашња нижа гимназија), у Титограду (виша гимназија) и поново Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи Општа књижевност са теоријом књижевности, 1963. године.
Од 1963. до 1969. године радио је у сарајевској ревији “Одјек”; писао је позоришну и филмску критику, повремено и ликовну и телевизијску. Објавио је књигу позоришних критика под насловом “Шминка и зној” 1974. године, у издању “Веселина Маслеше”.
У сарајевском Камерном театру 55 изведена је његова драма – првенац “Није човјек ко не умре”, године 1978. О књигама, сликама, филмовима, позоришним представама, телевизијском програму, и још којечему, писао је у низу листова и часописа. По наруџби Камерног театра 55 написао је драму “Воћни дан”. Од 1969. године запослен је у Телевизији Сарајево, на разним дужностима.
У оквиру МЕС-а водио је пет година разговоре округлог стола, а на позоришним играма БиХ у Јајцу два пута. У два маха био је селектор МЕС-а. На одсеку опште књижевности Филозофског факултета у Сарајеву пет година предавао је историју и естетику филма.
Снимио је према сопственим сценаријима, шест кратких филмова, документарних и играних. За филм “Експрес” на Београдском фестивалу добио је сребрну медаљу, 1970. године. На МЕС-у 1970. године текст “Није човјек ко не умре” награђен је од жирија часописа “Позориште” као најбољи домаћи текст. На сусретима позоришта БиХ у Брчком 1979. исти текст добио је награду публике.

 

КУЛТУРНИ КРУГОВИ 15.05.2019.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА, ,,ВОЋНИ ДАН“, КРАГУЈЕВАЦ

А. ГЛОВАЦКИ

Велимир Веља Стојановић, критичар, писац и професор естетике филма на студијама књижевности у Сарајеву, аутор је већег броја филмских сценарија него текстова за театар. Али оба његова текста, ,,Није човек ко не умре“ и ,,Воћни дан“, која су настала крајем 70-тих и почетком 80-тих, преживела су ово време, и не делују ни мало анахроно, мада дубински носе дух времена у којем су настала.

,,Воћни дан“ је прича о људима са руба живота, чије је склониште некаква отрцана кафана, где се пије неумерено, и где се повремено, а безуспешно бори против алкохола. Тај дан, у коме се прави пауза, то је воћни дан. Зашто су ту, какви су им животи ван тог простора– то се не зна. Не зна се ни колики део њиховог живота заузима овај публици видљив фрагмент, о томе се не говори. Оно што ствара тензију су њихови односи, спорадични покушаји понеког од њих да исплови из тог лошег трајања, и отпор осталих да се то и оствари. Када сам помињала дух времена, у оба Стојановићева текста он се из данашње перспективе може читати као време ишчекивања, у коме се нико не бави ни узроцима ни последицама, нити се размишља било о прошлости, било о будућности; био је то неки наш СФРЈ Годо, млађи коју деценију од оног западноевропског, ишчекиван у времену неизвесности, чији су нам се трагични разлози показали само деценију касније. На срећу писца, он то није дочекао, напустио је овај свет са само 45 година живота.

Редитељ Драган Јаковљевић промишљено, минуциозно и маштовито гради овај микрокосмос, сместивши га у загушљив подрумски простор који је сам осмислио, са адекватно малим прозорима, кроз које се тек вири у свет. Повезао је тај свет напољу са данашњим временом, јер тамо се очигледно дешавају неке демонстрације, смењујући се са сиренама полицијских аутомобила. И сасвим је то у складу са текстом, јер онај Годо из Стојановићевог времена породио је овог нашег Годоа, који се гласа пиштаљкама и скандирањем против власти.
Несрећни абоненти овога лимба, по имену Живо Биће и Пиле, а јасним трагикомичним средствима их играју Здравко Малетић и Никола Милојевић, су као Бекетови Хам и Клов, а крај њихове животне игре може донети једино алкохол, против кога с времена на време покушавају да се изборе. Лала Драгана Стокића је још једно тужно и неснаћено биће, а лик назван Анте портас, у тумачењу Ивана Видосављевића, доноси метафизички одјек свих тих живота. Он плови тимпростором, као што пред нама плови шаран у акваријуму, шаран кога ће на крају појести такозвани Незнани јунак, један мешетар и опсенар у тумачењу Ненада Вулевића, који тим светом прође у стилу вени, види, вици, и није јасно је ли дошао само тада, или се иста ствар понавља свакога дана.
Неупитна господарица тог краја света, уједно и његова жртва је Јања Исидоре Рајковић, која енергично и сугестивно плови кроз различите манифестације свога лика – од циничне и сурове надмености, до понизне изгубљености. ,,Воћни дан“ Велимира Стојановића у режији Драгана Јаковљевића показао се као одличан реперттоарски потез Књажевско-српског театра у Крагујевцу.

 

Share this post

Билетарница: 034 33 20 63
Радно време: 10-14 И 18-20 ч.
Радним данима и суботом

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР
Даничићева 3
34000 Крагујевац

Телефони:
Директор: 034 617 05 00
Секретар:  034 617 05 04
Маркетинг:  065 335 8245, 065 335 8242
Рачуноводство:  034 617 05 03
Портирница: 034 617 05 01

ПРОНАЂИТЕ НАС НА МАПИ

Close Menu