Телефон
034 617 05 00

Факс
034 617 05 04

www.joakimvujic.com

Билетарница
10–14 и 18–20
034 33 20 63
design by TRIANGLON

Google
YouTube
Flickr
Blogger
Facebook
Follow strujajoe on Twitter Twitter
WordPress
Scoop.it
Netvibes
Wikipedia




 
Месечни репертоар

УЈКА ВАЊА

Премијера: 15. фебруар 2017. године


У среду, 15. фебруара на сцени Књажевско-српског театра премијерно се изводи представа Ујака Вања по тексту А. П. Чехова у режији Јована Грујића. У представи играју Братислав Славковић, Ана Тодоровић Диалло, Сања Матејић, Марина Стојановић, Милош Крстовић, Ђорђе Симић, Иван Видосављевић, Владанка Павловић и Младен Кнежевић. Сценографију потписује Миливоје Штуловић, костимографију Јелена Јањатовић, музику Предраг Радисављевић.

РЕЧ РЕДИТЕЉА
"Прошло је много година од како сам се први пут запитао шта је стварност. Не могу да се сетим тачно како сам дошао до тог питања, али знам сигурно да нисам још дошао до одговора. Уопштено, стварност је неухватљива, промењива и индивидуална категорија, мења се у односу на стуације које нам се дешавају и формира се у односу на догађања у друштву које нас окружује. Суштински, стварност се креира у нашим главама и крхка је, веома лако може да се преокрене, да преврне наш живот наглавачке.
Радећи на комаду „Ујка Вања“ А. П. Чехова са својим колегама, опет сам се суочио са овим питањима схвативши да нечија стварност услед различитих утицаја може постати и илузија. Оног тренутка када ту илузију разбијемо у парчиће губимо тло под ногама, губимо цео систем уверења која су нас водила до тада кроз живот. Схватамо све наше заблуде и покушавамо да успоставимо неки нови систем који би нас одржавао на ногама, у животу. Тражимо неки нови смисао за који бисмо се ухватили као дављеник за сламчицу. Чехов је то, чини ми се, много добро знао и осећао, био хроничар човекових најдубљих тежњи и оставио нам у наслеђе да се сада ми бавимо тиме. Суштински, такви процеси се догађају сваком човеку на овоме свету, али, да ли се кроз ове процесе напредује и шта добијамо тиме, да ли су та нова искуства и нови смисао само нове илузије, нове сламчице, само следећи степеник који треба разбити? Да, свакако, на том нашем путу тражења идеалне стварности за нас, треба прећи много степеница, суочити се са колективним слепилом које нас окружује, са немогућношћу да туђе разумевање тренутног стања и туђу стварност-илузију разбијемо и разобличимо. И када бисмо све то успели опет нас иза неког угла чека нека наша нова потреба, нека нова илузија док живот неумољиво иде напред. Шта се налази на крају тог нашег пута? Претпостављам да су то мир и срећа, да томе тежимо. А шта је то мир, шта је то срећа?"
Јован Грујић, редитељ



Антон Павлович Чехов
УЈКА ВАЊА
Редитељ Јован Грујић

Улоге:
Братислав Славковић – СЕРЕБРЈАКОВ
Ана Тодоровић Диало – ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА
Сања Матејић – СОФИЈА АЛЕКСАНДРОВНА
Марина Стојановић – ВОЈНИЦКА
Милош Крстовић – ВОЈНИЦКИ
Ђорђе Симић –АСТРОВ
Иван Видосављевић – ТЕЛЕГИН
Владанка Павловић – МАРИНА
Младен Кнежевић – РАДНИК

Костимограф – Јелена Јањатовић
Сценограф – Миливоје Штуловић
Музика – Предраг Радисављевић
Инспицијент – Никола Стевовић
Суфлер – Рада Јовановић
Шеф сценске технике – Саша Ђорђевић
Светло – Саша Радивојевић
Тон – Иван Филиповић
Декоратери – Владан Бркић, Драган Милошевић
Столар – Зоран Јокановић
Реквизитери – Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Шминка – Марија Курћубић
Гардеробери – Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Графички дизајн – Мина Балижа

ЈОВАН ГРУЈИЋ – биографија
Јован Грујић, рођен 08.11.1972. у Панчеву. Дипломирани позоришни редитељ, студирао на Академији уметности БК у класи професора Никите Миливојевића.
Режирао у Београду у Битефу и позоришту Бошко Буха, Крагујевцу у Књажевско-српском театру, Новом Саду у Позоришту Младих, Вршцу, Лазаревцу. Учествовао на значајним фестивалима у земљи: Стеријино позорје, Фестивал позоришне класике Вршац, Тиба Београд, Звездариште Београд, Которски фестивал за децу, Јоаким Фест Крагујевац. Значајније режије „Роз и Гил су мртви“ Том Стопард, „Том Сојер и ђавоља посла“ Милица Пилетић, „Ивона, кнегиња Бургундска“ В. Гомбрович, „Госпођа министарка“ Б. Нушић и многе друге.
Бавио се педагошким радом. Живи и ради у Ковину.

Плакат Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија

ВРАПЧИЋ

Прича о животу Едит Пјаф

Премијера: 25. јануар 2017. године


Представа Врапчић је реализована у копродукцији најстаријег позоришта у Србији Књажевско-српског театра и најмлађег позоришта у Србији Пулс театра из Лазаревца.

Наташа Илић
ВРАПЧИЋ

Редитељ: Милош Јагодић
Сценограф: Дејан Пантелић
Костимограф: Соња Которчевић
Препев песама: Јасмина Димитријевић
Музички аранжмани: Габор Ленђел
Кореограф: Ирина Митровић



Играју:
Едит Пјаф - ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Едит Пјаф, девојчица - ЛАРА СИМИЋ
Симона - ИВАНА НЕДЕЉКОВИЋ
Лујза, Жена из публике 1, Грађанка 1, Медицинска сестра - ЈЕЛЕНА ЦВИЈЕТИЋ
Кармен, Жена из публике 2, Грађанка 2, Болничарка - МАЈА СОФРОНИЈЕВИЋ
Луј Лепле, Лисјен, Колпортер 3, Грађанин 3, Лекар - ДАРКО БЈЕКОВИЋ
Отац, Рејмон Асо, Грађанин 2 - ЧЕДОМИР ШТАЈН
Жако, Инспектор, Колпортер 4, Грађанин 1 - АЛЕКСАНДАР ТРМЧИЋ
Луј „Мали“, Марсел Сердан, Полицајац, Колпортер 2, Болничар - НЕНАД ВУЛЕВИЋ
Тео Сарапо, Морнар, Колпортер 1 - ПРЕДРАГ ПАУНОВИЋ

Оркестар:
Катарина Карић – корепетиција и клавир
Јован Костадиновић – контрабас
Марко Дражић – хармоника
Миодраг Јовановић-Шеф – гитара

Инспицијент и суфлер: Јасмина Анђелковић
Дизајн светла: Душко Корлат
Дизајн звука: Иван Илић
Мајстор позорнице: Иван Ранковић
Израда реквизите, шминка, фризура, власуљарски радови, графички дизајн: Невена Лазаревић
Израда сценографије: Саша Ђорђевић, Драган Милошевић, Зоран Јокановић, Владисав Бркић
Кројачки радови:Бранка Церовина, Слађана Милошевић
Гардеробер, реквизитер: Мира Миловановић
Декоратери: Владан Станошевић, Лазар Топаловић, Златан Стоиљковић

Копродукција: Прво приградско позориште – Пулс театар Лазаревац / Књажевско-српски театар Крагујевац

Фотографија Фотографија Фотографија

КИР ЈАЊА

Премијера: 14. децембар 2016. године


РЕЧ РЕДИТЕЉА
"Драг ми је тај Кир Јања који не припада овом свету а да то и не зна. Можда хода по својим мислима са погрешном мапом у глави. Он хоће онолико новаца колико му је потребно да мирно спава у немирном свету. Драг ми је тај мали човек који је већ једном све изгубио и боји се да му се сутра то поново не деси. Све бежеци од тога улеће у замку да му се баш то деси. Нису несрећни случајеви запечатили Јањину судбину. Јањине вечите “шпекулације” у којима мисли да је спретан доћи ће му главе, и не само њему. Он стално сумња да неко хоће да га покраде и ја му за то дајем право.
Занима ме то витално самопоуздање да буде играч у игри за коју наслућује да се променила. Јања добро види, али не види све. Побунио се по први путна крају, али касно. Мислио је да игра још траје, а она је већ била завршена.
Занима ме тај изненадни тренутак Јањине храбрости и побуне на крају комада који ничему не води јер је све већ решено. Занима ме шта нам то Стерија није испричао, а крије се иза приче коју нам је дао да се забавимо. Који су се то конци уплели да оно сто смо мислили да је невазно постане важно? Заплет који гледамо се не решава већ прелазимо на други који нам се изненада открива да је паралелно текао. И ми смо се као и Кир Јања изненада, скоро преко ноћи, обрели у свету где више не препознајемо ко су нам пријатељи, где свако има своје интересе који су му најважнији, где се све продаје за “бадава”, где нема више правила а камоли система вредности, где је сила једини закон а морал давно заборављена категорија. “Е сироти Кир Јања… оћи свет да пропадни”. И ја му верујем.
Кир Јања је комични лик који има “неваљало жена”, хоће стално “да га у'вати шлогу ”, највише воли да кука. Покушава да подмити власт са “једно лепо јабука” док велике своте новца прелазе из руке у руку. Ипак после Егоновог и Ејдусовог “Кир Јање” у Народном позоришту, овај текст се не може више читати без трагичне ноте. То припада и нашем Кир Јањи али у једном другачијем кључу."
Драгана Варагић, у Крагујевцу децембра 2016. године



Јован Стерија Поповић
КИР ЈАЊА
Режија Драгана Варагић

ИГРАЈУ
Миодраг Пејковић - Кир Јања
Исидора Рајковић - Јуца
Никола Милојевић - Мишић
Милић Јовановић - Петар
Саша Пилиповић - Кир Дима
Милица Мајсторовић - Катица
Ђорђе Симић - Пандур
Младен Кнежевић - Пандур

Сценограф - Лана Шкундрић
Костимограф - Јелена Јањатовић
Кореограф - Бојана Робинсон
Композитор - Драгослав Танасковић
Лектор - Радован Кнежевић

Инспицијент: Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Декоратери: Драган Милошевић, Владан Бркић, Марко Недељковић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Шминка: Марија Курћубић
Гардеробери: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Светло: Саша Радивојевић
Тон: Добрица Андрић

ДРАГАНА ВАРАГИЋ - биографија
Драгана Варагић је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду, специјализирала Шекспира на Шекспировом институту у Стратфорду у Енглеској, и магистрирала драму на Универзитету Торонто у Канади.
 Одиграла је бројне улоге у позоришту, на филму и телевизији. Као првакиња Народног позоришта у Београду одиграла је, између осталог Наташу Ростову, Јулију, Леди Ану, Хелену Чарлс, Елизабету Проктор, Катарину Лугомирски. У Канади је наставила своју каријеру као глумица, редитељ и универзитетски професор. Играла је у комадима од Шекспира и Стриндберга до Хауарда Баркера и Едварда Бонда. Режирала је, између осталог, Канал среће, То није моја прича, Дантес Дивинус, Последњи дани Јуде Искариотског, Принцеза Т… Драгана је предавала глуму на универзитетима Далхаузи и Виндзор, а глуму и режију на Универзитету Отава. 
Носилац је више награда за глумачка остварења на нашим просторима (две годишње награде Народног позоришта у Београду за глуму, Награда Удружења драмских уметника Србије за најбоље глумачко остварење,  Награда за епизодну улогу  на Стеријином позорју…) и номинације за награду Дора за најбољу глумицу у Торонту.
Драгана је режирала и копродуцирала канадско - црногорску копродукцију Пенелопијада која је на репертоару тиватског позоришног фестивала Пургаторије. Ванредни је професор на Катедри за глуму Академије уметности у Београду и гостујући професор на пољској Националној филмској и позоришној академији у Лођу.

Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија ФотографијаПлакат

ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ' САД ОД СРЕЋЕ

Премијера: 21. јун 2016. године


"Тематски занимљива, ова комедија написана је драматуршки вешто, уз несумњиво познавање маловарошког менталитета: разговор петоро људи у чекаоници железничке станице открива готово све " тајне" живота провинцијске средине. И све би то могло изгледати комедиографски ишчашено и извитоперено кад не би било истинито и сасвим могућно у нас током последње деценије прошлог и почетком овог, XXI века. Разговор и све што се дешава у чекаоници железничке станице провинцијске варошице смештене на некој споредној прузи управо због очигледне истинитости уздиже се до метафоричне слике не само једне средине, него и читаве ове земље!"
др Рашко Јовановић
(Савремена српска драма 13, Београд, 2002)

Новица Савић
ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ' САД ОД СРЕЋЕ

Лица:
ОЛИВЕРА: Исидора Рајковић
МУНИША: Иван Видосављевић
РАДОЈЕ: Здравко Малетић
ДРАГИЊА: Сања Матејић
РАДОЈКО: Драган Стокић
МУЗИЧАР: Драгослав Танасковић

Редитељ: Драган Јаковљевић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Инспицијент/суфлер: Рада Јовановић, Никола Стевовић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Гардероба: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Декоратери: Владан Бркић, Драган Милошевић, Марко Недељковић
Графички дизајн: Мина Баклижа

НОВИЦА САВИЋ - биографија
Новица Савић(1943-2004) је дипломирао драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Изведено му је преко двадесет комада у домаћим позориштима. Режирали су их неки од наших најугледнијих редитеља (Б. Глигоровић, Бранко Плеша, Р. З. Дорић, Мики Стаменковић...).
Једна од најпознатјих и најбољих драма „Побратим“ (прва награда на конкурсу НП-а поводом 125 годишњице постојања) била је неколико сезона успешно играна на сцени Народног позоришта у Београду (режија:  Б. Глигоровић). Међу познатије комаде свакако спадају и „Како потаманити гамад“, „Велики Мак“, „Крвава тета“, „Ноћ у сред дана“ . . .
Телевизија му је извела осам ТВ драма. Писао је игране серије, забавне и документарние емисије . На њима је сарађивао са Бранком Шотром („Пуцањ у шљивику преко реке“), Слободаном Шијаном („ Градилиште „), Зринком Огрестом („Крадљивци возова „), Мишом Радивојевићем, Дудом Ћеремилац, Савом Мрмком, Батом Ченгицем  и другим тв и филмским режисерима.
Радио Београд и Радио Загреб су извели преко 60 његових радио драма. Исте су преведене, емитоване  и добијале награде  широм Европе. Објавио је три збирке приповедака („И ми смо људи“, „Из блата из прашине“, „Откуп“),  један роман („Каљуга“) и гомилу прича по скоро свим домаћим књижевним часописима.
 За драмско и прозно стваралаштво добио је бројна признања . Троструки је добитник награде Бранислав Нушић  Удружења драмских писаца, петоструки добитник награде за сатиричну причу Радоје Домановић, награда Милутин Ускоковић за најбољу кратку причу...
Новицу Савића су његови најближи познавали као тихог, скромног, једноставног и ненаметљивог човека. Живео је повучено, у уверењу, срећној или несрећној заблуди, да је довољно и једино важно, добро и посвећено радити свој посао. Најбоља илустрациуја тога је да је све што је икад објавио, сваки позоришни комад, тв и радио драма, скоро искључиво последица  учествовања на анонимним конкурсима. Без икакве жеље за саморекламерством и самоистицањем, осудио је себе на неку врсту изолације.  Био је од оне ретке врсте посвећеника која није умела да гаји пријатељства из користољубља. Сам је одабрао такав пут и никада се није жалио, иако је резултат такве одлуке углавном било оно што се зове голо преживљавање. И, још један врло битан резултат такве одлуке - стотинак необјављених рукописа драма, романа, прича)...
Уз један од последњих објављених комада изашла је и Савићава биографија коју писци обично сами  и обично веома опширно састављају. Његова биографија се свела на свега три реченице. Ево их:
„Новица Савић је рођен 10.11.1943. године. После свега што му се последњих година издешавало,  још живи. У Београду. „
Војислав Савић

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ

Премијера: 22. април 2016. године


ЗА ШЕКСПИРА СВЕТ ЈЕ ПОЗОРНИЦА
Трагична или комична наша животна прича или судбина, код њега представља само танану и фину бајку о непоновљивости људских страсти и, сукоба, неспоразума и преокрета који воде у несрећу или у срећу. Његова генијалност је плод јединственог талента и непоновљиве ренесансне атмосфере и околности.
САН ЛЕТЊЕ НОЋИ (1595-1596) свакако спада у Шекспирова ремек дела и као комедија има вишеструки значај и слојевитост. Три су света или слоја која ткају ову изузетну причу. Романтични свет љубавника Хермије, Лисандра, Хелене и Деметра који се ноћу састају у шуми опчињени љубављу и спремни на све. Фантастични свет вила и вилењака којим владају Титанија и Оберон, који плете сан ове љубавне игре, уз помоћ чудесног сока којим се свако поведе и заљуби. Њиме располаже Оберонов верни слуга Пук, правећи несташлуке и практичне шале. И реалистични а уједно и театарски свет радника који у част Тезејеве свадбе спремају комад о ПИРАМУ И ТИЗБИ. Племениту трагедију о несрећној љубави тиранина и његове несуђене драге чије су породице завађене. Непоновљива лепота и фантастика Шекспирове поезије показује како и поред мрачних момената нема места за тугу и без обзира што околноси могу да се преокрену, изврће све у шалу, по којој је овај комад драгоцен, јер се ликови узимају сувише за озбиљно. Познат и као најинтересантнији пример комада у комаду, САН ЛЕТЊЕ НОЋИ, доноси непојамно смешну игру радника који се труде да створе комад који ће у свом фарсичном и слатком извођењу на дан који решава и судбину младих љубавника, пред владарем
Атине и његовом изабраницом, постићи поенту о преокрету из несреће у срећу баш, тврдећи у дилетатнтској игри која је забавна и преозбиљна, супротно. И као код Питера Брука: Тезеј и Хиполита, Оберон и Титанија су само ликови у увеличавајућем огледалу и представљају једно. Лепа Хиполита је Тезејев ратни плен и будућа невеста, а фриволна и мистериозна Титанија, опсена вилинског света или поука из живота, беневолентног Оберона, коме Пук налази и лек и отров са магичном својствима, љубавни сок. Љубав је основна тема овог комада и када је опсена и онда када је реалност. Замисао редитеља била је да обогати овај комад доносећи еротику и етос Балкана на чијим просторима се збива, компарирајући време антике са временом садашњим.
Марија Солдатовић, драматург



ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР
САН ЛЕТЊЕ НОЋИ
Редитељ Пјер Валтер Полиц

Превод: Александар Саша Петровић

Лица и глумци:
ТЕЗЕЈ, војвода атински: Миодраг Пејковић
ХИПОЛИТА, краљица Амазонки, вереница Тезејева: Исидора Рајковић
ЕГЕЈ, Хермијин отац: Александар Милојевић
ХЕРМИЈА, Егејева кћи, заљубљена у Лисандра: Катарина Јанковић/Ана Тодоровић Диало
ЛИСАНДЕР, Хермијин драган: Ђорђе Симић/ Никола Милојевић
ДЕМЕТАР, Хермијин просилац: Милош Крстовић
ХЕЛЕНА, заљубљена у Деметра: Јасмина Димитријевић
ФИЛОСТРАТ, Тезејев приређивач забава: Марина Стојановић
ОБЕРОН, краљ вила и вилењака: Миодраг Пејковић
ТИТАНИЈА, краљица вила и вилењака: Исидора Рајковић
ПУК или шумски ђаволак: Марина Стојановић
ГРАШКОВ ЦВЕТ: Дубравка Бркић
ПАУЧИНА: Сања Матејић
МОЉАЦ: Владанка Павловић
СЛАЧИЦА – виле и вилењаци: Славица Радуловић
ВИЛА: Сања Матејић
ПЕТАР ДУЊА, тесар, Пролог у међуигри: Милић Јовановић
НИК(ОЛА) ВРАТИЛО, Пирам у међуигри: Владан Живковић
ФРАЊА ФРУЛА, крпач мехова, Тизба у међуигри: Чедомир Штајн
ТОМА ЊУШКА, крпач котлова, Зид у међуигри: Здравко Малетић
ДУШИЦА, столар, Лав у међуигри: Душан Станикић
ГЛАДНИЦА, кројач, Месечина у међуигри: Александар Милојевић
ИНДИЈСКИ ДЕЧАК: Богдан Милојевић
ДВОРАНИ: Драгослав Танасковић, Никола Милојевић, Иван Видосављевић, Аца Пејчић, Игор Николић
СТРАЖАРИ: Здравко Малетић, Саша Ђорђевић, Владан Бркић, Драган Милошевић

РЕДИТЕЉ: Пјер Валтер Полиц
Сценограф: Pierre Walter Politz /Dorothea Mahr
Асистент сценографа: Саша Ђорђевић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Драматург: Марија Солдатовић
Сликар извођач: Миливоје Штуловић
Маска, дизајн и израда: Ана Колбјанова
Лектор: Радован Кнежевић
Сценски покрет: Данијела Сагић
Музика: Драгослав Танасковић
Инспицијент: Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Сарадник на пројекту: Гордана Каловић
Тон: Добрица Андрић
Видео: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Гардероба: Драгица Илић
Мирјана Тодоровић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић
Марија Вујичић
Декоратери: Владан Бркић
Драган Милошевић
Марко Недељковић
Плакат и афиша: Горан Димић

ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР
Сматра се да је рођен 23. априла 1564. а умро 23. априла 1616. Ако је тај датум и наштимован да би се написало како је живео тачно у дан 52 године, извесно је да је остао најутицајнији и најпопуларнији драмски писац у историји света.
Када се читаоцима од искуства постави познато питање о књизи коју би понели на пусто острво, врло често се може добити одговор: Шекспирова сабрана дела објављена у једној књизи! Јасно је и зашто. Та „једна књига“ садржи такав распон садржаја, незаобилазних питања, језиком посредоване стварности и упризорене фантазије, да заиста, у великој мери, може надокнадити одсуство и обичне свакодневице и најређих догађаја, пуноће и испразности живота, трагичког безнађа, изазова, искушења, ведрине, спокоја, немира, љубави, и још много чега што чини људско постојање у свету. За Шекспира ће се, истина, најчешће определити они који себе и свет, књижевност и позориште доживљавају посредством енглеског језика, али ће се његова дела и у другим културама наћи у најужем избору писаца које ваља добро познавати, и то не само зато да бисмо били достојно образовани и обавештени, и не само да бисмо се препустили сложеним естетским доживљајима читања песничког, односно драмског текста, стварања или гледања позоришне представе, већ и да бисмо, на тај начин, боље и потпуније разумели свет и себе у свету.

ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?
Шекспирове драме су извођене на дневном светлу. Можемо да замислимо Леди Макбет како хода по сцени Глоб театра и држи свећу у руци. Та сцена нам говори више о мраку и ужасу ноћи када је убијен краљ Данкан, него било који светлосни штимунг који, са нашим техничким могућностима, лако можемо да направимо у савременом позоришту. Добићемо мрак на сцени, али у њему не можемо лако видети страх на лицу Леди Макбет. А када то не видимо, ми то не можемо ни чути. Шекспирове речи неће досегнути своје метафизичко дејство.
„Циљ позоришта је да обнови своју уметност.“ – писао је Антоне Арто у свом манифесту. Данашње позориште не робује конвенцијама и декорацијама које су га ограничавале пре стотинак година. Као и у Шекспирово време, сцена је место на којоме конкретне емоције одређених речи провоцирају машту гледалаца да разуме невидљиво, да разуме оно што у првом тренутку изгледа чак потпуно неразумљиво. Тако се ствара и обогаћује игра и конвенција веровања коју успоставља позоришна представа.
Парадоксално је да та игра постаје све захтевнија од када у нашим животима доминира филм. Филмска камера снима реалност и приказује нам оно што жели да видимо. У ствари, камера је та која замишља уместо нас. Ако у представи Шекспировог „Јулија Цезара“ глумац ушета на празну сцену и почне свој говор реченицом да се налазимо у Риму, ми ћемо поверовати уколико убедљиво изговори свој текст. Међутим, уколико пред камерама изговори исту реченицу, у тренутку када видимо пројектовани филм, помислимо: „Ово уопште није Рим, ово је празна сцена“. Камера не трансцендира визуелне представе које приказује.
Чак и у најцењенијим шекспировским филмовима Шекспирове драме не „дишу“, јер оне нису писане у евокативним сликама, већ у евокативним речима. Филм не тражи речи које провоцирају, већ слике које које можемо видети и на које реагујемо. Моји омиљени „шекспировски“ филмови су из земаља у којима се не говори Шекспиров језик – руски „Хамлет“ Смоктуновског и јапански „Крвави престо“ („Макбет“) и „Ран“(„Краљ Лир“). Ниједан од њих није оптерећен захтевима Шекспировог текста.
Шекспирове драме које сам гледао на телевизији и филму у малом проценту испуњавају захтев искрености који је неопходан за њихову уверљивост у тим медијима. Драме у стиху које је писао Шекспир не лажу на екрану, зато што то не могу да раде. Оне заиста изгледају лажно, као што се давно снимљена позоришна представа показује извештаченом када је данас гледамо. Камера нема маште. Због тога је можда боље да Шекспира оставимо у позоришту, где се захтевају речи и машта. Видео и филмови су добра реклама или ПР за праву ствар. Они су као репродукције чувених слика – могу да конвертују слику, али су саме далеко од оригинала.
НЕБОЈША БРАДИЋ

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија

У СТВАРИ, ТЕАТАР

Праизведба представе У ствари, театар

Премијера: 15. фебруар 2016. године


У позоришту смо сви породица. Када се догоди успех, делимо га на равне части. када не успемо, свако пати за себе, сматрајући да је само он крив. Највећи део непријатности због комешања публике и „излазности“ из позоришне сале за време представе, пада на глумца. Зато, глумац се грчевито бори за значење, тачност и истинитост у својој улози. А редитељ има другу муку. Ми, редитељи, ми бисмо да своју, често апстрактну мисао улијемо у глумачки хабитус, да га /пре/обликујемо по својој замисли. много тога просто подразумевамо. Позориште боли. Чак и када је комедија у питању.
„У ствари, театар“ је дуодрама за велику редитељку, која је и писац комада, и њену омиљену глумицу, која треба да тумачи главну улогу.
„Две даске и једна страст“, рекао је Лопе де Вега за театар. У ствари, две страсти!

Андреа Ада Лазић, Крагујевац 10. фебруар 2016. године

Драгана Бошковић
У СТВАРИ, ТЕАТАР
Режија: Андреа Ада Лазић

УЛОГЕ:
НАДЕЖДА, славни писац и редитељ – НАДА ЈУРИШИЋ
ЏЕСИ, популарна глумица – ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ

Сценски покрет: Ферид Карајица
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић

Инспицијент: Рада Јовановић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Реквизитер: Марија Вујачић
Гардеробер: Мирјана Тодоровић
Светло: Никола Манић
Тон: Иван Филиповић
Шминка: Марија Курћубић
Дизајн програма и плаката: Мина Баклижа

О ПРЕДСТАВИ „УСТВАРИ,ТЕАТАР“
Као дугогодишњи актер француског културног и позоришног живота /докторат из модерног позоришта сам радила у Паризу/, као позоришни критичар, и
као вечити члан жирија позоришних фестивала у многим културама /Русија,Украјина, Јерменија, Литванија, Иран, Албанија, Румунија,Мароко.../, безброј пута сам се сусрела са темом „позоришта у позоришту“. Омиљена игра свих који му се диве, театар изнутра интригира публику. Како се ми слажемо, кад смо сами, када нема још једног пара /критичарских/ очију, да пренесу инсајдерску информацију о нашим /ниским и високим/ страстима у спољни свет, жељан интриге?
Специјално за Дан Књажевско српског театра у Крагујевцу 2016, сачинила сам ову игру, да посведочим о томе да смо и ми, у позоришту, живи људи и да имамо и осећања, и разочарања, и надања, као сви други.
Али, ми смо део „позоришне животиње“, која живи само на сцени, и када је представа , и када је само проба за њен настанак.
Гастон Бати нам је,стога, једном заувек, поручио: „Живети изван театра, значи ли то, уопште, живети?!“
Две велике глумице Књажевско срспског театра, Нада Јуришић и Јасмина Димитријевић, под сопственим именима, показаће нам како се игра добар театар. И споља, и изнутра.
Драгана Бошковић

ДРАГАНА БОШКОВИЋ - биографија
Присутна у српском театру тридесетак година, као драматург, театролог, преводилац, позоришни критичар, драмски писац и уредник „ТВ ТЕАТРА РТС“.
Учествовала у много домаћих и страних позоришних фестивала.
У Крагујевцу, била драматург Петру Говедаревићу за „Краља Лира“,селектор,члан жирија, водитељ Округлог стола критике на фестивалима „ЈоакимФест“
и „Јоаким ИнтерФест“, модератор симпозијума о Јоакиму Вујићу, аутор комедије „Бриши од свога брата“ …
Добитница „Златног прстена Јоакима Вујића за допринос Књажевско српском театру“.
Написала књиге:
„Епистоле“/прва промоција, 1994, била је у Театру Јоаким Вујић, у Крагујевцу/.
„Повратак краљице Марије Карађорђевић“
„Нови светски поредак као ново политичко позориште“/са Драганом Симеуновићем/
„Александар Ђорђевић, од Ниша до Шапца“
„Документарна телевизија, венци од трња Божидара Калезића“
„Љиљана Стјепановић, још једна краљица“, монографија уз Нушићеву награду
„Бора Тодоровић, уметник спонтаности“, монографија уз Добричин прстен
„Мирко Бабић, овде и сада“, монографија уз Статуету Јоаким Вујић
Координаторка за Србију Европског савета и Унеска за 24. медитеранске земље у мировно културолошком пројекту ОДИСЕЈА.
Добитница Златног беочуга за очување позоришне баштине.

АНДРЕА АДА ЛАЗИЋ - биографија
У Народном позоришту у Мостару, режирала комедију „БАЛКАНСКЕ МУЋКЕ“ Реја Кунија.
На Међународном фестивалу „Мостарска лиска“ 2013., добила Награду жирија публике и Награду акредитованих новинара и критичара.
За Сцену Маска, 2012. режирала монодраму „ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ“, у извођењу Ивана Томашевића, која је, на Фестивалу монодраме и пантомиме у
Земуну 2013. освојила Златну колајну жирија публике, у Мостару Награду за глумца и Награду режију Дирекције фестивала, на Мостарској лиски 2012, а у Липецку/Русија/ 2014. Специјалну награду Стручног жирија фестивала „Липецки позоришни сусрети“.
У сибирском граду Сургуту /Русија/, 2013. режирала мјузикл за младе „СРПСКА БАЈКА О ЉУБАВИ“.
У Шабачком позоришту 2014. поставила на сцену праизведбу драме Ерика Емануела Шмита „ТЕКТОНИКА ОСЕЋАЊА“. Представа је проглашена за најбољу на Фестивалу праизведбе у Алексинцу за 2014. годину.
У Народном позоришту у Ужицу 2014. режирала представу „ЖАНКА“, по тексту Миодрага Илића.
2015, на сцену Шабачког позоришта поставила, у сопственом преводу, „КИДАЈ ИЗ МОЈЕ КУХИЊЕ“ /“ТОМ,ДИК И ХАРИ“/, најновију комедију Реја и Мајкла Кунија. Представа је селектована у Главни програм Дана комедије у Јагодини ове, 2016. године.
Са представом „УСТВАРИ, ТЕАТАР“ први пут, као позоришни редитељ, гостује у Књажевско-српском театру у Крагујевцу, у коме је била много, много пута и из којег је, као телевизијски редитељ РТС, где је запослена, директно преносила позоришну представу „КОНТУМАЦ“.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија Фотографија

ТРИ ПРАСЕТА

Премијера: 16. децембар 2015. године


Представа за децу Три прасета је пета овогодишња премијера, а трећа у сезони 2015/16 крагујевачког театра. Текст потписује Предраг Пеђа Трајковић, а редитељ је Младен Кнежевић. У представи играју: Ненад Вулевић, Чедомир Штајн, Душан Станикић и Младен Кнежевић.

Предраг Пеђа Трајковић
ТРИ ПРАСЕТА
Редитељ Младен Кнежевић

Играју:
Ненад Вулевић, Чедомир Штајн, Душан Станикић и Младен Кнежевић.

Сценограф: Миливоје Штуловић
Аутор сонгова: Драгослав Танасковић
Костимимограф: Јелена Јањатовић

Инспицијент: Никола Стевовић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић и Саша Радивојевић
Гардероба: Драгица Илић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Декоратери: Драган Милошевић, Марко Недељковић, Владан Бркић
Реквизита: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Столар: Зоран Јокановић

Плакат Фотографија Фотографија

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Премијера: 7. децембар 2015. године


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Уводећи нас у „Башту сљезове боје“, једну од својих најлепших збирки прича из раног детињства, својеврсну поему о „изгубљеном рају“ у који је вечито тежио да се врати, међу свог дједа Раду, стрица Ниџу, мајку Соју, самарџију Петрака и остале „добре људе и свете бојовнике“, Бранко Ћопић нас је, кроз писмо свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику убијеном 1942. године у логору Јасеновац, упозорио на „црне коње и црне коњанике, ноћне и дневне вампире“ који се умножавају по свету док он, пре него га одведу, жури да исприча „златну бајку о људима, добрим старцима и занесеним дјечацима“ чије су му семе посејали у срце још у детињству.
У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
Марко Мисирача, Крагујевац 2015. године

Бранко Ћопић
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Драматизација и режија Марко Мисирача

Лица и глумци
ВЕЛИКИ БРАНКО Милош Крстовић
МАЛИ БРАНКО Никола Пејковић
ДЈЕД РАДЕ Миодраг Пејковић
САМАРЏИЈА ПЕТРАК Здравко Малетић
ЛОПОВ САВАТИЈЕ Милић Јовановић
МАЈКА СОЈА Ана Тодоровић Диало
СТРИЦ НИЏО Ненад Вулевић
УЧИТЕЉИЦА Сања Матејић
НАРЕДНИК МУНИЖАБА Александар Милојевић
ЖАНДАР Никола Стевовић

Драматизација и режија Марко Мисирача
Сценографија Миливоје Штуловић
Костимографија Јелена Јањатовић
Музика Драгослав Танасковић
Лектор Радован Кнежевић
Сарадник за звучне ефекте Бранислав Пиповић
Вокал Јасмина Димитријевић

Суфлер Рада Јовановић
Инспицијент Никола Стевовић
Тон Добрица Андрић
Светло Никола Манић, Саша Радивојевић
Гардероба Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Шминка Марија Курцубић
Шеф сценске технике Саша Ђорђевић
Декоратери Драган Милошевић, Марко Недељковић, Влада Бркић
Реквизита Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Столар Зоран Јокановић

У драматизацији коришћени мотиви из збирки приповедака „Башта сљезове боје“ (Београд, 1970), „Приче испод Грмеча“ (Београд, 1938) и „Приче занесеног дјечака“ (Београд, 1964), као и из романа „Глава у кланцу, ноге на вранцу“ (Сарајево, 1971).

БРАНКО ЋОПИЋ - биографија
Бранко Ћопић (Хашани код Босанске Крупе, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је најомиљенији и највећи југословенски и српски дечији писац, песник, приповедач, романописац, драмски писац и сатиричар. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву приповетку у „Политици“ објавио је 1936. године. Његова дела превођена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Био је носилац „Партизанске споменице“. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду у 69. години живота.
Библиографија (избор): Под Грмечом (приповетке, 1938), Борци и бјегунци (приповетке, 1939), У свијету лептирова и медвједа (приче за децу, 1940), Огњено рађање Домовине (песме, 1944), Роса на бајонетима (приповетке, 1946), Јежева кућица (песма за децу, 1949), Пролом (роман, 1952), Љубав и смрт (приповетке, 1953), Доживљаји мачка Тоше (приче за децу, 1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (приповетке, 1955), Глуви барут (роман, 1957), Орлови рано лете (роман за децу, 1957), Не тугуј, бронзана стражо (роман, 1958, Нинова награда), Горки мед (приповетке, 1959), Магареће године (роман за децу, 1960), Вук Бубало (позоришни комад, 1962), Осма офанзива (роман, 1964), Одумирање међеда (позоришни комад, 1966), Башта сљезове боје (приповетке, 1970), Глава у кланцу, ноге на вранцу (приповетке, 1971).
Приређујући његова дела, Борислав Михајловић Михиз својевремено је открио како се кратка Ћопићева биографија даје исписати готово искључиво насловима његових дела:
Своје „босоного дјетињство“ овај „занесени дјечак“ провео је „под Грмечом“ „испод змајевих крила“ „у царству лептира и медведа“ упијајући у своје радознале очи заувек „живот у магли“ својих „планинаца“ и слушајући бајке „испод крњег мјесеца“. „Магареће године“ школовања у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за „сурову школу“ рата који је бануо као „пролом“ у свет његове планине у коме одувек „орлови рано лете“. Ту је уз „огњено рађање Домовине“ почело Ћопићево „ратниково прољеће“ са „росом на бајонетима“ и уз прасак правог и „глувог барута“. Одратовао је уз младиће какав је био „Николетина Бурсаћ“ и старчекање какав је био „Вук Бубало“ свих седам офанзива, и онда у Београду почео да живи „горки мед“ оне последње „осме офанзиве“. За цело то време уз „бронзану стражу“ сећања писао је оно што је запазио око себе и у себи.
(Из Михизовог предговора издању приповедака „Пет бојовника“, Просвета, Београд, 1968)

У Књажевско-српском театру у Крагујевцу до сада су рађене следеће представе по делима Бранка Ћопића: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ (драматизација Миња Дедић, режија Јелашин Синовец, 1958), „Осма офанзива“ (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1965), „Одумирање међеда“ (режија Петар Говедаровић, 1967), „Башта сљезове боје“ (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1972) и „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ (драматизација Миња Дедић, режија Никола Веселиновић, 1975).

МАРКО МИСИРАЧА - биографија
Марко Мисирача (Прилеп, 30. јун 1985) је дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2010. Асистирао у Југословенском драмском и Београдском драмском позоришту те на филму редитељима Дејану Мијачу, Ларију Запији, Горану Марковићу, Бобану Скерлићу, Дејану Зечевићу. Режирао у Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ и Позоришту „Модерна гаража“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске и Градском позоришту „Јазавац“ у Бањалуци, Позоришту Приједор у Приједору, Босанском народном позоришту у Зеници и Народном позоришту у Сарајеву.
Добитник је специјалне награде за адаптацију и режију „Дјелидбе“ Скендера Куленовића (Позориште Приједор) на Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу 2013. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је комаде „Човек, звер и врлина“ Луиђија Пирандела и „Јелисаветини љубавни јади због молера“ Милана Јелића.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија

ЈЕЛИСАВЕТИНИ ЉУБАВНИ ЈАДИ ЗБОГ МОЛЕРА

Премијера: 18. септембар 2015.


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Сентиментална историја о љубавним јадима једне Јелисавете и једног Милована, архетипских личности менталитета са периферије, 70-их година XX века била је комад о „свету београдске периферије, драмско дело у вишегласном сагласју са стварним животом, с променом која је захватила све његове поре и полако мења морални, психолошки и осећајни профил данашњег човека“ (В. Стаменковић). Поезија баналности живота ових „малих људи велике чежње“ претрпела је, чини се, много тога што нам се у међувремену за ових пола века догодило и данас се поново појављује на сцени да нас суочи са суровом трансмутацијом ситуација и типова из комада. У времену када је филозофија паланке одавно изашла из корица књиге, завладала нашом свакодневницом, претворила нам је у порнографију и ставила нас све у један велики „ријалити“, схватили смо да смо немоћни да било шта урадимо. И потписивањем петиције против Великог Брата и његове мале браће заправо дајемо легитимитет целом том галиматијасу којега смо део.
Тако су и ситни, трагикомични малограђани који нагризају и руше наивну, идеалистичку љубав Јелисавете и Милована сада добровољни део огромне машинерије и учиниће све да би их, након испуњеног задатка Велики Брат у својој исповедаоници „благословио“.
Марко Мисирача, 10.09.2015.

ЈЕЛИСАВЕТИНИ ЉУБАВНИ ЈАДИ ЗБОГ МОЛЕРА
Милан Јелић

Лица и глумци
ЈЕЛИСАВЕТА Јасмина Димитријевић
МИЛОВАН Чедомир Штајн
ДАРА ОПАЈДАРА Нада Јуришић
ПРОДАВАЦ МИЛИЈА Душан Станикић
ВЕЛИНКА Исидора Рајковић
ЗОРА Катарина Митровић
МАЈКА МИЛОВАНОВА Владанка Павловић-Пендић

ВОДИТЕЉИ Милош Крстовић и Добрица Андрић

Адаптација: и режија: Марко Мисирача
Сценографија: Миливоје Штуловић
Костимографија: Ана Колбјанова
Музика: Драгослав Танасковић
Лектор: Радован Кнежевић
Кореограф: Предраг Ракић
Инспицијент: Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Добрица Андрић
Видео пројекција: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Шминка: Марија Курћубић
Видео рад: Вук Спасић
Гардероба: Драгица Илић и Мирјана Тодоровић
Реквизитери: Маја Вујичић и Ненад Милорадовић
Декоратери: Саша Ђорђевић, Зоран Јоакновић, Марко Недељковић и Владан Бркић

Милан Јелић- биографија
Милан Јелић је драмски писац, сценарист, публициста, театролог, филмски, радио и ТВ редитељ. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности и одсек светска књижевност на Филолошком факултету у Београду. Најпознатија дела: сценарио и режија играног филма Бубашинтер, позоришни комад Јелисаветини љубавни јади због молера, сценарио за играни филм Још овај пут, а на радију режија драме Дуги живот краља Освалда Велимира Лукића и Кревет за троје Милорада Павића.
Драмски текст Јелисаветини љубавни јади због молера добио је прву награду на конкурсу листа „Младост“ 1971. године. Исте године Атеље 212 у Београду изводи премијерно представу у режији Дејана Миладиновића са Јелисаветом-Секом Саблић и Предрагом-Микијем Манојловићем у насловним улогама. Ова драма постављана је на многим сценама у Србији, а у Атељеу 212 доживела је 80 извођења. Аутор је и следећих драма: Сећање на Албинонија, Ванцаге, Хоћу да будем кромпир и Ла бедница које су извођене на нашим сценама и објављиване у часописима.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија

ПИЏАМА ЗА ШЕСТОРО

Копродукција Књажевско-српски театар/Краљевачко позориште

Премијера: 5. мај 2015. године


ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА
У једном селу, на два сата од Париза, налази се викендица популарног политичара Бернара Лижијеа и његове супруге, елитне домаћице, Жаклин. Као и свака удаљена викендица и ова је погодна за разне тајне љубавне авантуре.Како се један добро испланиран викенд са љубавницама може претворити у потпуни, сулуди хаос? У комаду, једног од најизвођенијих француских писаца водвиља, Марка Камелотија, ликови попут поменутог пара, старлете Сузан, кума Робера, куварице Сузет и њеног мужа Жоржа, пореметиће све планове и заиграти комичне игре забуне, скривања, заташкавања, подмићивања и лажног представљања, а све у циљу прикривања љубавних афера и својих малих гадости, а очувању јавног доброг угледа омиљеног политичког пара, који је на корак од освајања власти, али и зарад сопствене сигурности и профита. Загарантовано вече смеха, опуштености и забаве...

ПИЏАМА ЗА ШЕСТОРО
Марк Камелоти

Редитељ...Ненад Гвозденовић
Адаптација текста…Горана Баланчевић и Ненад Гвозденовић
Драматург…Горана Баланчевић
Сценограф…Миливоје Штуловић
Костимограф…Ана Колбјанова
Композитор…Драгослав Танасковић

ИГРАЈУ:
МИЛОШ КРСТОВИЋ...БЕРНАР, независни председнички кандидат и још понешто
ГОРИЦА ДИНУЛОВИЋ...ЖАКЛИН, Прва дама у најави и још понешто
НИКОЛА МИЛОЈЕВИЋ...РОБЕР, Бернаров кум и још понешто
БИЉАНА КОСТАНТИНОВИЋ...СУЗЕТ, куварица и још понешто
МИЛЕНА ЈОВАШЕВИЋ...СУЗАН, старлета и још понешто
ПРЕДРАГ ПАВЛОВИЋ...ЖОРЖ, куваричин муж и још понешто

О писцу
Марк Камелоти (1923- 2003), француски комедиограф, написао 40 драма, које су превођене на 18 језика и изведене су професионално у 55 земаља. Процењује се да је око 20 милиона људи видело његове представе, а 500 милиона је видело снимљене верзије по његовим комадима.Камелотијеве комедије се баве темама секса, односа и тајни.
Одликован је француском Легијом части за допринос позоришту.

Плакат Фотографија Фотографија

ПРИНЦИП СУПЕРСТАР (МЕСЕЧАРИ)

Премијера: 28. фебруар 2015. године


Не у наше име
„Пре нас су најбољи мушкарци и жене тежили идеалима и сањали. И ми ћемо тежити и – да, ми ћемо сањати! Нема напретка без веровања. Веровања у способности човека, веровања да ми можемо боље, веровања да ми можемо да будемо бољи, да ми можемо више, више од животиња, више од себичних и саможивих, више од ратничких племена која гурају једна друге у сурове ратове. Ми говоримо јасним гласом и изјављујемо да човеку није потребно насиље да мења свет, човеку је потребна страст и посвећење. Ми поручујемо Влади да нећемо више учествовати у ратовима. Ни својим ни туђим. За то ћемо се борити! Започети дијалог са целим светом! Нови рат у Европи? Не, у наше име!“
Принцип Суперстар (Месечари)
Шта је смисао историјских истраживања ако историја није учитељица живота?
Оном који успе да изврши историјско убиство памти име заувек, док онај ко промаши за један сантиметар пада у историјски заборав.
Виљем Тел се слави у демократској Швајцарској. Фридрих Шилер је о њему написао драму. У некој другој држави убиство које је учинио Виљем Тел могло би да буде третирано као криминално. Из такве перспективе сви они чији је хитац промашио су велики историјски губитници.
Гаврило Принцип је после атентата на надвојводу Фрању Фердинанда проглашен за монструма. Потом је био јунак, онда терориста, затим поново јунак, а деведесетих година прошлог века помало од свега тога, у зависности од угла гледања.
Принцип је испалио судбоносне метке који су били повод за Први светски рат. У колони која је чекала аустријског престолонаследника стајала су шесторица младића. Један од њих је био Васо Чубриловић који је у својој педесетседмој години изјавио: “Убиство можда није право решење, али свакако бих се поново борио против Аустрије, мада вероватно другим средствима.”
Човек од 57 година свакако другачије мисли од седамнаестогодишњака.
Многи постављају питања да ли би се ишта променило у историји да је убијен Хитлер, Стаљин или Мусолини. Шта би урадили Хитлерови родитељи да су знали шта ће од њега постати? Колико би људи остало у животу? Колико ратова се не би догодило?
Поново је актуализовано питање избијање Трећег светског рата. На позиве за подршку ратним добошима, шездесет немачких интелектуалаца је снажно одговорило: “Рат? Не у наше име.”
Уместо постављања питања о томе ко је крив за Велики рат, данас би вредело чути тај глас. Пре него што буде касно.
Небојша Брадић

ПРИНЦИП СУПЕРСТАР (МЕСЕЧАРИ)

Драматизација, режија и сценографија: Небојша Брадић
Костимограф: Иванка Јевтовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Асистент сценографа: Славица Марковић
Сликар извођач: Миша Штуловић

Лица:
ПРИНЦИП: Ђорђе Ђоковић
МИЛИЦА: Исидора Рајковић
МИНА: Јована Малишић, Ана Милојевић
ДЕЈАН: Никола Милојевић
САША: Катарина Митровић
МИЛАН: Душан Станикић
ПОЛИЦАЈАЦ: Александар Милојевић
ДИМИТРИЈЕ: Милић Јовановић
ПРЕДСЕДНИК: Милош Крстовић
АДВОКАТ: Саша Пилиповић
ПЕТАР: Миодраг Пејковић
ДЕМОНСТРАНТИ: Марина Перић, Јасмина Димитријевић, Ненад Вулевић

НЕБОЈША БРАДИЋ - биографија
Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта Атеље 212. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од 2000-2008. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008. до 14.марта 2011. Режирао је више 80 представа у српским, хрватским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлија, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба...). Режирао је опере и мјузикле. ( Норма, Вертер, Кармен, Јадници, Ребека, Буђење пролећа). Оснивач је Београдског фестивала игре и Дунавфеста. Аутор је драма: Мој брат (Народно позориште Републике Српске 2010.) и Ноћ у кафани Титаник (Књажевско-српски театар, 2011.). Радио је свенографије оперске, драмске и балетске представе. Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Био је професор глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.

Добитник је значајних домаћих и страних позоришних награда. Први је добитник Награде Никола Пеца Петровић за најбољег југословенског позоришног менаџера. На Сусретима позоришта Србије Јоаким Вујић добио је девет награда за режију. Награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију. Добитник је награда за режију и драматизацију на позоришним фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница, Добој). Добитник је награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерфесту и Међународном фестивалу класике Вршац. Добитник је награде Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра. У Москви је добио награду Златни витез за режију представе Златно руно Борислава Пекића, у Истанбулу је добио награду за драматизацију представе Дервиш и смрт Меше Селимовића.

Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија

ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ

Премијера: 28. мај 2014. године


Кратак садржај комедије Преваранти у сукњи:
Џек и Лео су двојица незапослених енглеских глумаца који покушавају успети у Америци извођењем сцена из Шекспирових дела. Кад већ готово у потпуности одустану и од глумачких каријера и од живота, у једном часопису прочитају да извесна стара и врло богата госпођа из Јорка тражи своје изгубљене рођаке који су као деца с мајком одселили у Енглеску и које отада није видела. Џек и Лео брзо смишљају план који би требало да им донесе богатство. План је да се старој богаташици представе као њени изгубљени рођаци и на тај начин преузму наследство. Ипак, ситуација се компликује кад наши јунаци сазнају да гопођа тражи своје нећакиње. Зато се наши јунаци преоблаче у жене… Ствари постају још компликованије јер се Лео загледа у Мег, живахну, духовиту и надасве привлачну рођаку старе госпође. Мег обожава позориште, а верена је за досадног пастора. И њен ће се живот окренути наглавачке кад се упозна с ‘рођакама’ Максин и Стефани…

О травестијским улогама
Травестијске улоге су мушке улоге које су писане да би их играо женски извођач или вице верса. Реч потиче из истог корена као и трансвестит, из латинског транс преко и вестире облачити. Дакле, „укрштено облачење“.
Улога у којој се личност пресвлачи у припадника супротног пола није травестијска улога, мада се овај термин често употребљава и за такве улоге.
Мушки лик који се пресвлачи у жену, као Баберли у Чарлијевој тетки, је „улога сукње“. Женски лик прерушен у мушкарца, као Виола у Богојављенској ноћи, је „улога задњице“. У комедији Преваранти у сукњи Кен Лудвиг се поиграва са оба термина.
Травестијске улоге се не играју ен травести из суштинских драмских разлога, већ зато што је то аутор желео или то захтева традиција. У то се убрајају многе улоге из пантомима, али и из опера као што је Керубин из Моцартове Фигарове женидбе или Октавијан из Штраусовог Каваљера с ружом.
Верујем да ће после представе Преваранти у сукњи гледалац имати свој одговор на питање шта су травестије и зашто их је Вилијем Шекспир често користио у својим комедијама.
Небојша Брадић

Кен Лудвиг
ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ
Редитељ Млић Јовановић

Сценски покрет - Вера Обрадовић Љубинковић
Превод - Ђорђе Кривокапић
Адаптација- Небојша Брадић
Сценографија - Миливоје Штуловић
Костими - Јелена Јањатовић
Музика - Драгослав Танасковић

ЛЕО - Душан Станикић
МЕГ- Катарина Митровић
ЏЕК - Ђорђе Симић
ОДРИ - Дарија Нешић / Ана Тодоровић Диало
ДАНКАН - Никола Милојевић
ФЛОРЕНС - Марина Перић Стојановић
ДОК - Здравко Малетић
БУЧ - Чедомир Штајн

КЕН ЛУДВИГ - биографија
Кен Лудвиг, амерички драмски писац и редитељ, већ својом првом комедијом изведеном на Бродвеју постиже запажен успех, реч је о тексту Ленд ме а Тенор или Посуди ми тенор. Ово драмско дело му доноси прву у низу номинација за награду Тони. Драма је само у САД-у доживела преко двадесет и пет различитих постава, а преведена је на више од двадесет језика. Обновљена верзија представе, први пут изведене 1986. однедавно поновно игра на Бродвеју.
Кен Лудвиг често комбинује своје интересовање за музику коју је студирао на Харваду код Леонарда Бернштајна, с писањем – написао је драме које су засноване на раду музичких великана попут Гершвина (чијег је Американца у Паризу адаптирао за сцену), Гиллберта и Саливена. Често адаптира класике, па се тако кроз каријеру хватао у коштац и са Шекспиром, и Р.Л.Стивенсоном и Марком Твеном. Такође, пише за филм и телевизију.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија
Преузимање критике - Горан Цветковић, Радио Београд 2

ЗЕЛЕНИ ЗРАЦИ

Премијера: 15. фебруар 2014. године


Прича о браку и погибији последњих Обреновића је постала део фолклора овог народа и нема тог Србина који о овој ствари не зна све детаље. Међутим, упркос томе што много не волим романсиране биографије, ова ме је прича деценијама прогањала. Можда због тога што је моја бака, као тринаестогодишња девојчица, са балкона своје куће, која се налазила преко пута Старог двора, посматрала убиство краља Александра и краљице Драге. Уживо, како се данас каже. То је био можда најупечатљивији доживљај у њеном животу: војници су кроз прозоре бацали делове краља и краљице увијене у беле, брокатне чаршаве, претходно их раскомадавши на билијарским столовима. Тако је почињао нови век у овим крајевима.
Ко зна колико сам времена потрошио покушавајући да на ту тему снимим филм пре него што ми је пала напамет замисао да све то пребацим у позориште и на тај начин некако реализујем своју опседнутост овим случајем. Одлука је, изгледа, била срећна јер ме је одвукла од замке историјске реконструкције и одвела ка суштини ствари – ка мелодрами. Чим сам престао да се бавим чињеницама и прешао на терен осећања, постао сам слободан; све се некако само од себе отворило.
Људи мисле да је у мелодрами центар интересовања осујећена љубавна веза. Не, важније је оно што је спречава, а то су друштвене околности које стоје на путу људима који се воле. Оно што у комаду „Зелени зраци“ спречава краљевски пар да реализује своју љубав, и на крају резултира поменутим масакром, исто је оно што нам се понављало и следећих стотину година. Несхватљива нетрпељивост према свему што је другачије. Осећање да имамо право да о другима судимо, и да им пресуђујемо. Одсуство примисли да можда нисмо у праву. Или да смо у праву баш онолико колико и они који мисле и осећају супротно.
Горан Марковић, 1. 2. 2014. године

Горан Марковић
ЗЕЛЕНИ ЗРАЦИ
Редитељ Милица Краљ

Сценограф – Милица Бајић Ђуров
Костимограф – Јелена Јањатовић
Композитор – Драгослав Танасковић

Александар Обреновић – Милош Крстовић
Драга Машин – Исидора Рајковић
Фердинанд Цаулет – Владан Живковић
Краљица Наталија – Славица Радуловић
Краљ Милан – Мирко Бабић
Апис – Миодраг Пејковић
Бењамин – Драган Стокић
Лазар Петровић – Никола Милојевић
Леонида Соларовић – Саша Пилиповић
Намесник Ристић - Александар Милојевић
Ђорђе Генчић – Милић Јовановић
Јован Мичковић – Здравко Малетић
Михаило Срећковић – Иван Видосављевић
Официри – Ненад Вулевић, Душан Станикић, Чедомир Штајн

Инспицијент Никола Стевовић
Суфлер – Рада Јовановић
Тон – Иван Филиповић
Светло – Никола Манић
Видео материјал – Вук Спасић
Видео пројекција – Добрица Андрић
Гардероба – Драгица Илић, Мирјана Тодоровић

ГОРАН МАРКОВИЋ - биографија
Горан Марковић (Београд, 1946), дипломирао је филмску режију на филмској академији ФАМУ, у Прагу, Чехословачка. После завршених студија, од 1970 – 1976. године, ради за телевизију документарне филмове, којих је снимио око педесет.
Од 1976. године бави се искључиво писањем и режирањем целовечерњих филмова. До сада их је снимио дванаест, углавном по сопственим сценаријима, укључујући и једну телевизијску серију.
Такође, од 1986. режира у позоришту и пише позоришне комаде.
Од 1978. године ради на Факултету драмских уметности, у Београду, где је био доцент на предмету Рад са глумцима, затим редовни професор предмета Филмска режија, да би данас предавао на Мастерс студијама истог факултета.
2012. одликован је француским орденом Officier dans l’ordre des Aets et des Lettres.
ФИЛМ
"Специјално васпитање", "Национална класа", "Вариола вера", "Тајванска канаста", "Већ виђено", "Сабирни центар", "Тито и ја", "Урнебесна трагедија", “Србија нулте године”, "Кордон", „Турнеја“ и „Фалсификатор“.
Ови филмови су приказани на фестивалима у Венцији, Берлину, Сан Себастијану, Валенсији, Лондону, Монтреалу, Монпељеу и многим другим на којима су освојили бројне награде. До сада су у Француској направљене три ретроспективе филмова Горана Марковића: у Ла Рошелу, у Монпељеу и у Стразбуру. На великој ретроспективи Југословенског филма, организованој 1987. године у Центру Помпиду, у Паризу, Горан Марковић је био представљен са три филма. Ретроспективу свих филмова овог аутора, 2002. године, направили су међународни филмски фестивал у Ротердаму, Кинотека у Љубљани и Кинотека у Загребу.
ПОЗОРИШТЕ
Драмски опус Горана Марковића чине драме: „Турнеја“, „Говорна мана“, „Осма седница или Живот је сан“, „Пандорина кутија“, „Парови“, „Вила Сашино“, „Делиријум тременс“, „Фалсификатор“ и „Доктор Д.“. Добитник је Стеријине награде за текст савремене драме „Турнеја“, 1997. Његова драма „Фалсификатор“ је на конкурсу који је расписао Гете институт, а у поводу двадесетогодишњице пада Берлинског зида, ушла међу шест најбољих представа у Европи и приказана на смотри у Дрездену 2009. Режирао је комаде „Пазарни дан“ А. Поповића, „Београдска триологија“ Б. Србљановић, „Пандорина кутија“, „Делиријум тременс“, „Осма седница или Живот је сан“, „Поморанџина кора“ М. Пелевић, за коју је ове године на Фестивалу Југословенских Позоришта у Ужицу добио награду за најбољу режију, „Терапија“ Ј. Цветановића, „Фалсификатор“, „Златно теле“, сопствену драматизацију истоименог романа Иљфа и Петрова, као и „Доктор Д.“
КЊИГЕ
Написао је књигу "Чешка школа не постоји", кратки роман "Тито и ја" и дневничку прозу “Година дана”. Објавио је сабране драме у књизи „Осма седница и друге драме“, роман „Мале тајне“ и преписку са писцем Миланом Оклопџићем „Измишљени живот“.


МИЛИЦА КРАЉ – биографија 
Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Николе Јевтића представом Силвија (А. Р. Гарни) која је десет година била на репертоару Атељеа 212. Остале режије (избор): Атеље 212 – Бедни људи (Достојевски), Брана К. Мекферсон, награда за режију на фестивал у Ужицу 2005), Београдско драмско позориште –x+y=0 (б. Пекић, преко 150 извођења), Игра парова (М. Зупанчић, 150 извођења), Плинска светлост (П. Хамилтон), Реквијем/негде између Париза И Шангаја (Х. Левин), Клерабе су здраве (М. Краљ), Позориште Пуж - Барон Лагиша, себични принц (Б. Милићевић), Звездара театар Маратонци трче почасни круг (Д. Ковачевић), НПРС Бања Лука (Б. Нушић, проглашена за најбољу представу на фестивалима у Смедереву, Јајцу Брчком, Добоју и Зајечару), Мадам Сан Жен (В. Сарду, проглашена за најбољу представу на фестивал у Јајцу и Добоју)… Први добитник награде Љубомир Драшковић коју додељује Атеље212 и град Београд.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија Фотографија
Преузимање критике - Горан Цветковић, Радио Београд 2

УБИТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ

Премијера: 1. новембар 2013. године


„Зашто разумни људи начисто полуде кадгод се догоди нешто где је укључен неки црнац?“ - пита се главни лик у роману Харпер Ли „Убити птицу ругалицу“.
Неколико година после појављивања овог ремек дела америчке литературе, одржан је Марш на Вашингтон. Данас то представља једно од највећих окупљања људи у целој америчкој историји. Тада је Мартин Лутер Кинг одржао свој чувени говор: „Мој сан је да на црвенкастим пропланцима Џорџије једног дана за столом братски седе синови некадашњих робова и синови некадашњих робовласника. Мој сан је да Мисисипи, држава која гори од неправде, једног дана постане оаза слободе и правде. Мој сан је да моје четворо деце једног дана живе у земљи где ће људи о њима судити не на основу боје коже, већ на основу њихове личности... Истину по којој сви створени једнаки не треба доказивати.“
Педесет година од овог славног Кинговог говора познатог по називу „I havea dream“, истраживања јавног мњења указују да се људи и даље процењују на основу боје коже, а не на основу карактера. Предрасуде засноване на раси утичу на формирање културолошких модела и требало би учинити много више да би се остварило друштво једнакости које је Кинг заговарао.
Сваког маја месеца, грађани Монровила (Алабама), родног места Харпер Ли, организују и изводе позоришну адаптацију „Убити птицу ругалицу“ у дворишту суда. Представа која се приказује у изворном амбијенту, помало иронично истиче простор локалне расне нетолеранције, указујући на глобални проблем: однос према другом и другачијем.
Адвокат Атикус Финч, у једном тренутку каже својој малолетној кћерки: „Остани прибрана – чак и ако ствари постану ружне. А ја се надам да ти можеш да прођеш кроз оно што предстоји, а да не закачиш уобичајену болест Мејкомба“. О болести друштва и код нас слушамо свакодневно. Ту су случајеви малолетничког насиља, нетолеранције према мањинама, односи у породици, злостављања и запостављање деце... Говори се и пише како је лечење болесног друштва велики проблем. Сви то примећују, за то није потребан посебан таленат или видовитост. Питање је само да ли ће „лекари државног организма“, позвани да то раде, уместо да излече болесника „претворити неколико безазлених приштева у запаљење и смртоносну гангрену“. (Лорд Шафтсбери, 1708.)
Играти на сцени роман „Убити прицу ругалицу“, напор је да позориште утиче на своје окружење. Театар је, артоовски речено, она куга што заражује свет. Опасно по друштво почиње да бива онда када само изгуби снагу, кад се прелије у живот, кад театрализује свет. А то је могући корак ка лечењу друштва.
Небојша Брадић

Харпер Ли
УБИТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ
Режија: Небојша Брадић

Превод и адаптација: Ђорђе Кривокапић
Сценографија: Миша Штуловић
Костими: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Сценски покрет: Вера Обрадовић
Графички дизајн: Горан Димић
Превод и адаптација: Ђорђе Кривокапић
Сценографија: Миша Штуловић
Костими: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Сценски покрет: Вера Обрадовић
Графички дизајн: Горан Димић

УЛОГЕ
СКАУТ ФИНЧ : Катарина Митровић
ЏЕМ ФИНЧ – Скаутов брат: Милош Крстовић
АТИКУС ФИНЧ – њихов отац: Саша Пилиповић
КАЛПУРНИЈА – домаћица: Исидора Рајковић
ДИЛ – друг Скаута и Џема: Душан Станикић
ГОСПОЂА ДЈУБОУЗ – комшиница: Марина Перић
ГОСПОДИН КАНИНГЕМ, крупан човек: Здравко Малетић
МАЈЕЛА ЈУИЛ – сиромашна девојка: Сања Тодоровић
БОБ ЈУИЛ – њен отац: Драган Стокић
ГОСПОДИН ГИЛМЕР – тужилац: Никола Милојевић
АРТУР ’БУ’ РЕДЛИ – тајанствена прилика: Иван Видосављевић
ТОМ РОБИНСОН – снажан црнац: Миодраг Пејковић
ХЕЛЕН РОБИНСОН – његова жена: Јасмина Димитријевић
ПРЕЧАСНИ САЈКС – свештеник: Александар Милојевић
ХЕК ТЕЈТ – шериф: Владан Живковић
СУДИЈА ТЕЈЛОР: Милић Јовановић
СУДСКИ ПИСАР, ТРЕЋИ ЧОВЕК: Чеда Штајн
ЛИНК ДИС: Ненад Вулевић

ХАРПЕР ЛИ - биографија
Књижевност Алабаме (САД), из које потиче Харпер Ли, сеже још од почетка XIX века и писаца као што су Виљам Бартрам који је први писао о природи, есеје са путовања и аутобиографију, као и Едварда О. Вилсона интернационално признатог етнолога и прворазредног еколога и теоретичара развоја Алабаме, као и Хелен Келер која је прва писала о проблему ропства у Америци. Овом тематиком бавили су се и, такозвани, представници ренесансе књижевности у Алабами у XX веку , медју којима је најистакнутија Харпер Ли, списатељица родјена у Монровилу 1926. године, која се прославила романом “Убити птицу ругалицу” за који је 1961. године добила Пулицерову награду.
Прича романа смештена је у Алабами 1930. године и бави се проблемима људских права као и људске универзалности. Роман је објављен 1960. године и био је 88 недеља први на хит листи. Добио је Пулицерову награду за фикцију и по њему је снимљен филм номинован за 8 Оскара од којих је добио 3 престижна. Од тада до данас књига и филм имају култни статус. Грегори Пек , који игра насловну улогу, овенчан је Оскаром, а занимљива појединост је да у филму његову кћи Скаут тумачи Мери Бедем, сестра прослављеног редитеља Џона Бедема који после дебија сестре креће у Холивуд.
Интересантно је да је овај изузетан роман први и једини њен роман, а сама Харпер Ли изјавила је у интервјуу 1964. године како је ’’процес писања процес самодисциплине, што мораш научити пре него се прогласиш писцем и да има људи који пишу, али је то сасвим другачије од оних који морају да пишу’’.
Почеци њене каријере везани су за Трумана Кепоута , такодје, прослављеног америчког писца њеног првог комшије и најбољег пријатеља из детињства са којим у креативној вези остаје скоро све до десетак година пред његову смрт 1984. године. Још као деца почињу да пишу оригиналне приче на Андервуд писаћој машини коју су добили од њеног оца, правника и узора за овај фасцинантан, у многоме, аутобиографски роман који има недвосмислено провокативан наслов о томе како се опходимо према другима ма ко они били – “Убити птицу ругалицу”. Сам Кепоут био је инспирација за лик Дила у роману.
Харперова, која је још увек жива, 2007. године одликована је Медаљом председника САД за слободу као и 2011. године Националном медаљом за уметност за свој књижевни допринос у Америци. Роман “Убити птицу ругалицу” је преведен на преко 40 језика и продат у више од 30 милиона примерака без обзира што је сама књижевница била почетница и неко коме су издавачи једва поверовали.

НЕБОЈША БРАДИЋ - биографија
Рођен је 3. августа 1956. године у Трстенику. Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта Атеље 212. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од 2000 - 2008. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008. до 14.марта 2011. Режирао је више 80 представа у српским, хрватским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (“Проклета авлија”, “Дервиш и смрт”, “Златно руно”, “Корени”, “Тврђава”, “Последња пловидба”...). Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је Београдског фестивала игре и Дунавфеста. Аутор је драма: “Мој брат” (Народно позориште Републике Српске 2010.) и “Ноћ у кафани Титаник” (Књажевско-српски театар, 2011.). Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.
Добитник је значајних домаћих и страних позоришних награда. Први је добитник Награде Никола Пеца Петровић за најбољег југословенског позоришног менаџера. На Сусретима позоришта Србије Јоаким Вујић добио је девет награда за режију. Награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију. Добитник је награда за режију и драматизацију на позоришним фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница, Добој). Добитник је награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерфесту и Међународном фестивалу класике Вршац. Добитник је награде Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству. У Москви је добио награду Златни витез за режију представе “Златно руно” Борислава Пекића, у Истанбулу је добио награду за драматизацију представе “Дервиш и смрт” Меше Селимовића.

Плакат Фотографија Фотографија Фотографија

ČOVEK, ZVER I VRLINA

Premijera: 30. maj 2013. godine


KOMEDIJA MRAČNIH TONOVA

Četvrta premijera ove sezone u Knjaževsko-srpskom teatru izvedena je u četvrtak, 30. maja na Sceni „Joakim Vujić” (Velika scena) kragujevačkog pozorišta. Predstavu italijanskog nobelovca i jednog od najpoznatijih dramskih pisaca prve polovine 20. veka Luiđija Pirandela „Čovek, zver i vrlina” (aplogije u tri čina) režirao je Marko Misirača.
- Pirandelov komad „Čovek, zver i vrlina’, samo na prvi pogled blistava komedija sa vodviljskim situacijama i korenima u komediji del arte, zapravo otvara mnogo više pitanja i nudi mnogo više slojeva nego što se čini na prvi pogled. Nastao u osvit fašističkog pokreta u Italiji, 1919. godine, u isto vreme veoma duhovit i veoma ozbiljan komad, varira večno pitanje ovog autora – tragični imanentni sukob između „života koji se stalno kreće i forme koja ga zaustavlja i nepromenljivo određuje”, smatra reditelj Misirača.
U svojoj rediteljskoj eksplikaciji u programu predstave Misirača je još dodao i da: „Neka od mogućih žanrovskih definicija naše predstave bila bi tragična komedija ili komedija mračnih tonova. Tema predstave koju smo želeli da izmestimo u prvi plan je fenomen licemerja kao jednog od osnovnih načela čoveka ove civilizacije. Postavlja se pitanje: da li je uopšte moguće funkcionisati unutar društvenog poretka ovog vremena a ne biti licemer ili hipokrit? Laganje ili samozavaravanje sebe kao i laganje drugih postao je, reklo bi se, jedini način opstanka individue našeg doba. Ovo pitanje indirektno postavlja protagonista ovog komada, tragični i ’providni’ profesor Paolino do kraja komada ne uviđa koliko je i sam postao deo te malograđanske mašinerije. Pirandelo se smeje malograđaninu čas jetko, čas blagonaklono ali istovremeno shvata tragiku njegove situacije”, ističe reditelj predstave kragujevačkog Teatra.
U svojoj kritici predstave „Čovek, zver i vrlina” pozorišni kritičar Radio Beograda 2 Goran Cvetković objavio je, između ostalog sledeće:
„Vrlo zanimljiv repertoarski potez kragujevačkog pozorišta – stavljanje na repertoar ovog tako tipičnog dela Luiđija Pirandela – doneo je niz pitanja i pred reditelja i pred glumce i pred publiku. Pre svega, Pirandelo je vrlo neobičan autor, duboko vezan za teme i dileme prve trećine 20. veka, kada se preispitivala i suština ljudske egzistencije i kada su se uspostavljala mnoga nova merila i modeli mišljenja i ponašanja, ali – i kada se uspostavljalo novo POVERENJE u ljudsko dostojanstvo – intelektualno, moralno i duhovno. Što se tiče osobenosti pisanja Luiđija Pirandela – to je svakako autentično uspostavljanje neke višeslojne SUMNJE u postojanje jedne stvarnosti i provera postojanja višeslojne istovremenosti – života, morala, čoveka, događaja i stvarnosti. Boravak među senkama literarnih karaktera, ali i senkama ljudskih egzistencija – komedija koju stvara i tumači Pirandelo, slična je nekako, Čehovljevskoj KOMEDIJI ŽIVOTA, u kojoj se nesrećni i nesavršeni čovek batrga, da dokaže da postoji i da pokuša da se uspostavi, iznad aveti moralnih zabluda i ruina prošlosti, ali savremenosti. Istraživanje ISTINE, Pirandela dovodi samo do još dublje sumnje i dokaza da je istina izmišljena kategorija, kao neka KONVENCIJA, a da je život i ljudsko događanje u svetu i u intimi – podjednako, samo prerušavanje i premetanje iz jednog u drugi oblik, koji se zbog boljeg razumevanja naziva – ličnost, karakter, pojedinac...Možda je ponovo kucnuo čas – naročito u Evropi, ali – zašto ne – i u celom Civilizovanom Svetu, kako se to nekad bahato govorilo – da se PROVERI – jesmo li mi još uvek LJUDI i da li ima morala, istine, ljubavi, mišljenja, verovanja, stvarnosti...??? U tom smislu – ovaj gest stavljanja na repertoar ovog, tako reći programskog dela, Luiđija Pirandela, možda je i iskorak u novu filozofiju preispitivanja egzistencijalnih postulata stvarnosti. Igrati danas Pirandela, znači za nas na Balkanu i u Srbiji – posle toliko ratovanja i maskarada – moralnih prometanja i prevara kroz sejanje zabluda, posle uspostavljanja svih vrsta šizofrenih dogmi koje zamenjuju neke dotadašnje – posle dokazivanja da stvarnost, ne da ne postoji – nego da neće nikad ni postojati – ako se tako ne odluči na dotičnom, odgovornom mestu – koje zapravo nema nikakav legitimitet...dakle u Srbiji sadašnje izgubljenosti svih repera i putokaza, u Srbiji savremenog lutanja u maglama nesporazuma i nedorečenosti – igrati Pirandela, kažem – može biti dalekosežno i vidovito” naglasio je Cvetković.

Luiđi Pirandelo
ČOVEK, ZVER I VRLINA
apologija u tri čina

Režija: Marko Misirača

Prevod: Julijana Vučo
Scenografija: Milivoje Štulović
Kostim: Jelena Janjatović
Muzika: Dragoslav Tanasković

ULOGE
Providni gospodin Paolino, privatni profesor – Miloš Krstović
Kapetan Perela – Miodrag Pejković
Vrla gospođa Perela, njegova supruga – Isidora Rajković
Doktor Nino Pulejo
Gospodin Toto, apotekar, njegov brat – Milić Jovanović
Rozarija, guvernanta gospodina Paolina – Vladanka Pavlović
Điljo, učenik – Čedomir Štajn
Beli, učenik – Nenad Vulević
Nono, dečak od 11 godina, sin Perelinih – Nikola Pejković
Gracija, služavka u kući Perela – Slavica Radulović
Jedan mornar – Dušan Stanikić

Inspicijent: Nikola Stevović
Sufler: Rada Jovanović
Ton: Dobrica Andrić
Svetlo: Nikola Manić
Šminka: Aleksandra Jablanović
Fotografija: Igor Todorović

Rekvizita: Marija Vujičić, Nenad Miloradović
Majstor pozornice: Ljubiša Zirojević
Dekorateri: Dragan Milošević, Saša Đorđević, Vladan Milovanović, Stevica Jovanović
Stolarski radovi: Zoran Jokanović
Garderoberi: Dragica Ilić, Mirjana Todorović
Grafički dizajn: Milena Vučković

Fotografija Fotografija
Fotografija Fotografija Fotografija

HLADNJAČA ZA SLADOLED

Premijera: 15. februar 2013. godine


Da li motivisano ili ne, ali tek u u jednoj od četiri scenske posvete Kragujevcu Ružice Vasić, (onoj koja se dotiče petoktobarskih događaja 2000), prosine sunčev zrak. A ona davno u reč uzeta poslovična, kragujevačka kiša ostaje elemenat atmosfere celog komada i njen dominantan ton. Čini se, a to i iskaz jednog junaka dokazuje, kao da i nebo plače nad sudbinom beznadežne generacije koja je odrastala od 1993 do današnjih dana slušajući kako se odjeci Velikog istorijskog časa mešaju s grmljavinom najnovijih ratova. Drama „Hladnjača za sladoled“ Ružice Vasić ima liričnost tematski srodnog „Buđenja proleća“ Franka Vedekinda, ali i naturalističku oporost autentičnog turobnog vežbanja života u Srbiji u poslednje dve decenije. Ironijsko poigravanje amblematikom, simbolima i topografijom grada („Nema više kraguja, moj sine, ostali su kobci“) pojačavaju uverljivost jednog sumornog razdoblja i naglašavaju ukus gorčine. Parodirani obrazac recitala, na kraju komada, postiže snažno dejstvo, zazvuči kao opomena, kao parastos jednoj mladosti.
Milivoje Mlađenović

O DRAMI
Kroz četiri čina – posvete, napravljen je osvrt na proteklih petnaest godina koje su određenu generaciju marginalizovale, prosto iz razloga što je rođena u pogrešno vreme. Paralelno sa osnovnom pričom teče i lekcija o nekoj drugoj generaciji koja je stradala za vreme nemačke okupacije. I dolazi se do istog sudbonosnog koda: neki se rode samo da bi postali spomenik vremena, da bi budućim naraštajima služili za primer i nauk. Međutim, vremenom i spomenici izblede, a tragedija postane teret. Roditi se u gradu u kojem je najveći park – groblje, u kojem jednom godišnje „i nebo plače“, na turbulentnom Balkanu, pod dimnjacima Zastave, podrazumeva odrastanje u rekvijumskoj atmosferi. Ipak, to sa Kragujevcem nije slučaj, on pulsira potpuno drugačije; nasuprot hladnoći nadgrobnog mermera, on živi i diše, jer grad - to su ljudi u njemu i srce u njima.
Ružica Vasić

Ružica Vasić
HLADNJAČA ZA SLADOLED
Adaptacija i režija Primož Bebler

Milutin Mića Todorović - Mirko Babić
Nevena Popović - Sanja Matejić Todorović
Ljuba Jovanović (Žgebe) - Miloš Krstović
Goran Majstorović (Lepi Goga) - Nikola Milojević
Jovana Todorović - Katarina Mitrović
Đole Torbica - Miodrag Pejković
Marko Popović (Pop) - Nenad Vulević
Kolporter - Aleksandar Milojević

Scenografija - Milivoje Štulović
Kostimograf - Jelena Janjatović
Kompozitor - Dragoslav Tanasković
Inspicijent - Nikola Stevović
Sufler - Rada Jovanović
Šminka - Aleksandra Jablanović
Ton - Dobrica Andrić
Svetlo - Nikola Manić
Video projekcija - Igor Todorović
Garderoba - Dragica Ilić, Mirjana Todorović

Dramski tekst „Hladnjača za sladoled“ nagrađen je 2012. godine na konkursu Knjaževsko-srpskog teatra Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja.

Ružica Vasić
Ružica Vasić rođena je 1976. u Kragujevcu.
2002. Izdala zbirku poezije „Trošenje usana na reči“, edicija Prvenac.
Fakultet dramskh umetnosti na Cetinju završila 2012, u klasi profesora Steve Koprivice i Srđana Koljevića.
2012. Osvojila nagradu na konkursu Knjaževsko srpskog teatra „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja“ dramom „Hladnjača za sladoled“.
Trenutno živi i radi u Budvi.



Primož Bebler
Reditelj Primož Bebler rođen je u Njujorku 1951. godine. Školovao se u Parizu, Indoneziji i Beogradu. Režiju je upisao 1970. godine na klasi Vjekoslava Afrića. Kao student radio je na kultnim scenama u „Krsmancu” i „Dadovu”. Po diplomiranju, tri godine je radio kao reditelj i umetnički direktor u Kruševačkom pozorištu. Bio je direktor drame na srpskom jeziku u pozorištu u Subotici a kasnije i direktor te kuće. Od 1984. do 1992. godine je direktor pozorišta „Duško Radović”.
Radio je i na Radio Ljubljani, pozorištu u Kranju i bio umetnički direktor celjskog gledališta sredinom devedesetih. Na čelo pozorišta u Novoj Gorici dolazi 1998. godine i ostaje punih 11 godina.
Prelazi u Trst, i dve godine je direktora tamošnjeg slovenačkog gledališča koje je naša publika imala prilike da vidi na prošlogodišnjem JoakimInterFestu sa predstavom „Zlatni zmaj”.
U protekloj sezoni režirao je u Skoplju, Sarajevu i Šapcu. Bio je član žirija 7. JoakimInterFesta. Ovo mu je prva autorska saradnja sa kragujevačkim Teatrom.

Fotografija Fotografija Fotografija
Fotografija Fotografija

MOJE BIVŠE, MOJI BIVŠI

Premijera: 6. novembar 2012. godine


MAMA: A zašto ste raskinuli?
TOM: ZBOG BRZOG TEMPA MODERNOG ŽIVOTA!!!!!
Trenutno interplanetarni hit „Somebody That Used To Know” australijskog pevača Gotyea (i pevačice Kimbre), bio je inicijalna kapisla za „plovidbu” kroz ovaj naoko jednostavan, ali značenjski i strukturalno veoma usložnjen dramski tekst mladog škotskog dramatičara D.C. Jacksona. Iako označen kao komedija, za mene je kao redatelja pri prvom čitanju imao i snažnu dramsku strukturu, čak pomalo i neke elemente melodrame, tako da sam u radu s glumcima, uz suptilni pristup komici ovog teksta, pokušala da unesem i moje lične stavove o tome na koji način i kako se u današnjem vremenu doživljava LJUBAV, kako žive mladi ljudi vezani za par punktova oko kojih se odvija njihova egzistencija, koliko smo barijerama (koje izgledaju poput stubića u nekom muzeju ili na crvenom tepihu) odvojeni jedni od drugih, kako percipiramo naše  roditelje (ili oni nas) i kako tretiramo pitanje vlastitog roditeljstva tj. činjenice da jednog dana (možda) treba da postanemo roditelji, ne samo da bi produžili vrstu, već i obogatili svoje tehnološkim dostignućima i opštim otuđenjem ISPRAŽNJENE ŽIVOTE.

Slađana Kilibarda, režija, adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike

D. C. Džekson (D. C. Jackson)
MOJE BIVŠE, MOJI BIVŠI
Slađana Kilibarda, režija, adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike

Prevod: Đorđe Krivokapić
Režija i adaptacija teksta: Slađana Kilibarda
Scenografija: Đorđe Krivokapić
Asistent scenografa: Saša Đorđević
Kostimografija: Jelena Janjatović
Scenski pokret: Nebojša Gromilić
Izbor muzike: Slađana Kilibarda

Igraju
Toma: Miloš Krstović
Ejmi: Isidora Rajković
Saša: Katarina Mitrović
Alison: Nađa Maršićević / Ana Todorović Dialo
Kalvin: Dušan Stanikić

Inspicijent: Rada Jovanović
Slikar izvođač: Milivoje Štulović
Šminka: Aleksandra Jablanović
Projekcija: Dobica Andrić
Ton majstor. Ivan Filipović
Majstor svetla: Nikola Manić
Muzički saradnik: Dragoslav Tanasković Trnda
Fotografija: Igor Todorović
Grfički dizajn: Milena Vučković

Rekvizita: Marija Vujičić
Majstor pozornice: Ljubiša Zirojević
Dekorateri: Dragan Milošević, Saša Đorđević, Vladan Milovanović, Stevica Jovanović
Stolarski radovi: Zoran Jokanović
Garderoberi: Dragica Ilić, Mirjana Todorević

D. C. Džekson
Mladi škotski dramski pisac koji živi i radi u Glazgovu. Njegova prva celovečernja drama „Zid” imala je praizvedbu u „Tron” teatru u Glazgovu i bila je nominovana za više nagrada među kojima je bila i nagrada za „Najbolju novu dramu”.
Godine 2010. dobio je nagradu za najboljeg novog škotskog dramskog pisca. Praizvedba njegovog komada „Moja romantična istorija” („Moje bivše, moji bivši”) bila je 5. avgusta 2010. godine na Festivalu u Edinburgu. Ovu svoju komediju sam Džekson je prilagodio i dramatizovao za izvođenje na 4. Kanalu BBC radija. Osim u Škotskoj ova drama izvođena je po čitavoj Britaniji, Austriji, Sloveniji, Švedskoj i mnogim drugim zemljama.
Trenutno je aktuelna njegova - modernizovana verzija „Figarove ženidbe” koja se igra u Edinburgu.

Slađana Kilibarda
Rođena je  u Zagrebu. Nakon gimnazije diplomirala je na zagrebačkom PMF-u  biologiju, radila je kao srednjoškolski profesor i bavila se dramskom pedagogijom.
Godine 1999. upisuje pozorišnu  režiju na FDU u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina i Ivane Vujić (asistent Dušan Petrović), gde je i diplomirala. Bavila se suvremenim plesom, a od 1995. godine članica je Zagrebačkog glumačkog studija u kome se, uz pomoć braće Vajevec, upoznaje sa glumačkom metodom Leea Strasberga (razni seminari u Grožnjanu, Lošinju, Ljubljani i Zagrebu).
Bila je asistent režije na deset predstava u Srbiji i Hrvatskoj, lektor na filmu i u pozorištu, a krajem 2008. godine režirala je 15 epizoda humorističke serije  „ZAUVEK MLAD” produkcijske kuće NIRA.
Za RADIO BEOGRAD režirala je ukupno sedam radio drama. Pisala je za pozorišne časopise SCENA i TEATRON. 
Samostalne režije:
- Alfred Brust: Vukovi (ispit treće godine na FDU) oktobar 2002. Predstava igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu. Gostovala 2003. godine na Međunarodnom studentskom festivalu TEST 4 (kazalište ITD.) u Zagrebu
- Dušan Cvetić: Priča o Džipsiju Trolmanu, Atelje 212, premijera: 10. april 2004. godine (ekranizacija RTS/ TV TEATAR)
Maja Pelević: Ler, Narodno pozorište/ kazalište/ Népszínház, Subotica, premijera: 11. marta 2005. godine
- Iva Modli: Savršeni superheroj, Kerempuh, Zagreb, premijera: 11. marta 2006. godine (kazališni festival Bjelovar BOK)
- Pjer Marivo: Rasprava i tako te stvari , SNP, Novi Sad, premijera: 15. decembar 2006. godine (prema časopisu za kulturu BESTSELER uvrštena u pet najboljih predstava u sezoni 2006/2007)
- Dora Delbianco: Epitaf, BNP, Zenica, premijera: 1. decembar 2007. (festival MOSTARSKA LISKA 2008/Haris Burina - nagrada za najbolju glumačku ulogu festivala, festival BIHAĆKO LJETO 2008. godine)
- Hasan Džafić: Nevakat (Derviš Sušić),BNP, Zenica, premijera: 31. maj 2008. godine (7. festival BH drame Zenica 2008. godine - nagrade: najbolji kostim, najbolji scenski pokret, 28. pozorišne/kazališne igre Jajce/ 6-13. juna 2009. godine – nagrade: najbolja predstava, najbolji glumac, najbolja mlada glumica)
- Theresia Walser: Monsun u aprilu, Narodno pozorište, Beograd, režija javnog čitanja, premijera: 10. april 2009. godine
- Petar Mihajlović: Radnička hronika, Narodno pozorište, Beograd, režija javnog čitanja, premijera: 5. april 2010. godine
- Vladimir Đurđević : Zbogom žohari ili Balada o Pišonji i Žugi, NP „ Toša Jovanović”, Zrenjanin, premijera: 20. novembar 2010. godine
(61. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE - nagrade : najbolji mladi glumac(Ivan Đorđević), najbolja epizodna ženska uloga(Edit Tot), najbolja scenografija (Slađana Kilibarda i Zorana Petrov); Nagrada za najbolju predstavu  festival „Teatar na pravom putu” Šabac, oktobar 2011. godine; godišnja nagrada za izuzetan doprinos razvoju pozorišnog  stvaralaštva, Dan pozorišta „Toša Jovanović”, 2011. godine GLUMBAL FESTIVAL, NIŠ 2011. godine. Ivan Đorđević, nagrada za najboljeg mladog glumca u predstavi „ZBOGOM ŽOHARI”.
- Tena Štivičić : „Ne mo’š pobeć’ od nedelje”, NP „Toša Jovanović“ Zrenjanin, premijera 15. oktobar 2011. godine ( 10. TKT FEST Tuzla 2012. godine/ NAJBOLJA PREDSTAVA FESTIVALA ; 7. Međunarodni pozorišni festival JoakimInterFest, 7-16. oktobra 2012. godine Kragujevac)
- Melina Pota Koljević: „Važne stvari”, (dečija predstava po priči Frana Levstika „Gdo je Vidku naredio srajčico”, NP „Toša Jovanović” Zrenjanin, premijera 19. januar 2012. godine( 12. Međunarodni festival pozorišta za djecu, 6-11. oktobra 2012., Banja Luka).
Od  marta 2011. godine obavlja funkciju umetničkog savetnika u NP „Toša Jovanović” Zrenjanin.

Fotografija Plakat

DO GOLE KOŽE

Premijera: 21. septembar 2012. godine


I danas se sećam trenutka kada sam pre mnogo godina po prvi put došao u Kragujevac da sa ansamblom Teatra Joakim Vujić, održim radionicu o Šekspirovim dramama, iz čega je kasnije proistekla predstava Romeo i Julija. To je bio rad koji mi i dan-danas bolno nedostaje.... Moram da priznam, tada sam se zaljubio u onu šaškastu skupinu ispred i iza kulisa, u tu moju malu pozorišnu i umetničku porodicu, sa kojom prosto moram da ulećem u avanture, svaki put drugačije, svaki put praćene uvek drugačijim krizama, svaki put kreativne sa puno strasti. I svaki put na kraju te naše avanture nikako da poverujemo da nam je pošlo za rukom i da opet proslavljamo pozorište zajedno sa našom publikom.Tako su u prethodnim godinama nastale predstave poput Romeo i Julija, Seobe, Šeherezada i ova poslednja, Do gole kože. I svaki put sam imao onaj osećaj bliskosti sa našom publikom, da ona shvata da nismo tu da joj držimo pridike, već da zajedno sa njom doživimo snagu i magiju pozorišta. Upravo predstava Do gole kože nam govori o snazi pozorišta da nam menja život. To je priča koja se tiče svih nas, nas koji sanjamo o tome da budemo lepi, poželjni i uspešni, a u realnom životu se ustvari u borbi za opstanak suočavamo sa sopstvenim strahovima, slabostima i porazima.

I kada na kraju naši junaci, s početka sasvim obični ljudi koji se dovijaju da prežive u džungli svakodnevnice, bez posla, bez perspektive, nevoljeni, stoje na bini, spremni da u pravom smislu te reči spuste pantalone, tada saosećamo sa njima, želimo im da postignu uspeh o kom sanjaju, a i mi se pri tome zabavljamo. Možda u tom momentu shvatamo da nije reč o tome da budemo seksi, nedodirljivi i neranjivi, poput svih onih likova sa TV-ekrana i časopisa koji nas svakodnevno nerviraju, već da je reč o tome da budemo svoji, da prihvatimo naše strahove i slabosti, da budemo autentični i pokažemo empatiju, da budemo sposobni da se nečim oduševimo i budemo hrabri. Da, možda to i jeste ključ za uspeh u životu.

Pjer Valter Polic, oktobar 2012

Pjer Valter Polic (po motivima priče Stivena Sinklera i Entonija Mekartena )
DO GOLE KOŽE
Adaptacija, scenografija i režija Pjer Valter Polic

Rajko - Vlada Živković
Trta - Nikola Milojević
Meče - Aleksandar Milojević
Željko - Ivan Vidosavljević
Velja - Zdravko Maletić
Ljuba - Čedomir Štajn
Prvi kandidat na audiciji - Bratislav Slavković
Drugi kandidat na audiciji - Nenad Vulević

Kostimograf - Jelena Janjatović
Kompozitor/muzičar - Dragoslav Tanasković
Inspicijent/sufler - Nikola Stevović
Slikar - Milivoje Štulović
Ton - Dobrica Andrić
Svetlo - Nikola Manić
Garderoba - Dragica Ilić, Mirjana Todorović
Šminka - Aleksandra Jablanović
Šef rekvizite - Nenad Miloradović
Rekvizita - Marija Vujičić
Šef scene - Ljubiša Zirojević
Tehnika - Stevica Jovanović, Saša Đorđević, Dragan Milošević, Vladan
Milovanović
Stolar - Zoran Jokanović

Trajanje: 1h i 50 minuta

Biografija Pjer Valter Polica (Pierre Walter Politz)
1960 - Rođen u Bad Harcburgu u Nemačkoj
1989 - Nagrada za scensku umetnost grada Minhena
1990 - 1994 - Režiser, upravnik i direktor Studija za novu pozorišnu literaturu
1994 - 1998 - Reditelj i direktor glumačkog studija Pozorišta grada Lajpciga
Od 2000 - Stalni reditelj u Ingolštatu. Honorarni reditelj i direktor Vorkšopa za režiju i novu dramatiku (nove pozorišne komade) u Erfurtu, Londonu, Torontu i Parizu.
Profesor glume i režije na Fakultetu za muziku i pozorište u Lajpcigu, pozorišnoj akademiji u Minhenu, Akademiji za film i televiziju u Minhenu.
2004 - Nagrada Joakim Vujić za režiju predstave Romeo i Julija.
2005 - Prsten sa likom Joakima Vujića.
Od 2006 - Scenograf i reditelj u saradnji sa Kurtom Jumom Nemački film u Berlinu.

Nagrade
Predstava je na 8. aranđelovačkom festivalu „Svetlost i afirmacija”, održanom polovinom novembra 2012. godine, proglašena za najbolju predstavu festivala.

Fotografija Fotografija Fotografija Fotografija

DVANAESTORICA GNEVNIH LJUDI

Premijera: 25. maj 2012. godine


Predstava Dvanaestorica gnevnih ljudi zajednički je, regionalni projekat tri pozorišne kuće iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine: Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, Kazališta Virovitica i Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Podršku za ovaj projekat dale su Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.

Redžinald Rouz (Reginald Rose)
DVANAESTORICA GNEVNIH LJUDI
Reditelj: Nil Flekman (Neil Fleckman)

Prevod: Đorđe Krivokapić
Kostim: Jelena Janjatović
Asistenti režije: Čedomir Štajn i Nikola Milojević

Igraju:
1. Vladan Živković / Knjaževsko-srpski teatar
2. Ivan Vidosavljević / Knjaževsko-srpski teatar
3. Igor Golub / Kazalište Virovitica
4. Miroljub Mijatović / Bosansko narodno pozorište
5. Adis Mehanović / Bosansko narodno pozorište
6. Zdravko Maletić / Knjaževsko-srpski teatar
7. Dragan Stokić / Knjaževsko-srpski teatar
8. Mirko Babić / Knjaževsko-srpski teatar
9. Antun Vrbenski / Kazalište Virovitica
10. Nikola Milojević / Knjaževsko-srpski teatar
11. Čedomir Štajn / Knjaževsko-srpski teatar
12. Milić Jovanović / Knjaževsko-srpski teatar
Optuženi: Đorđe Đoković / KG

Inspicijent: Nikola Stevović
Svetlo: Nikola Manić
Ton: Dobrica Andrić

Četvrta, ove sezone, premijera u Knjaževsko-srpskom teatru koja će biti izvedena u petak, 25. maja u kragujevačkom pozorištu je predstava Dvanaestorica gnevnih ljudi, koju po kultnom tekstu Redžinalda Rouza (prevod Đorđa Krivokapića) režira gosta iz Amerike, reditelj Nil Flekman. Predstava, čiji su pokrovitelji ambasade Amerike iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, regionalni je projekat u kome učestvuju glumci iz tri teatra i tri države, Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra, Kazališta iz Virovitice i Bosanskog naronog pozorišta iz Zenice. Kragujevačko pozorište je glavni producent predstave, a pozorišta iz Zenice i Virovitice su koproducenti. Ovo je prvi put da se u Srbiji na ovaj način realizuje jedan ovakav regionalni projekt tri teatra iz tri susedne države.
Inicijativa za ovaj projekat potekla je od reditelja Nebojše Bradića, umetničkog direktora kragujevačkog teatra a njegova predstava Porokleta avlija (koja je imala premijeru u septembru prošle godine) koja je rađena takođe u saradnji tri pozorišta, Virovitice, Užica i Tuzle bila je produkcijski model i za ovaj projekat.
Drama Dvanaestorica gnevnih ljudi Redžinalda Rouza, u režiji Nila Flekmana, je studija ličnosti u procesu sudskog sistema. Priča o tome da jedan čovek (ili mala grupa ljudi) mogu da naprave promenu, vredna je pomena, pogotovu danas. Lako je biti razočaran paljbom činjenica, ponuđenih dokumenata, podrazumevajućih laži – svejedno da li se to događa na sudu ili na izborima. Ali, pronalaženje snage da se sve ovo odgurne u stranu i u okviru ljudskih mogućnosti učini sve ono što se može za boljitak pojedinca i zajednice, osnovna je ideja Dvanaestorice gnevnih ljudi.
Porota je ista grupa pojedinaca, koji mogu, analizom rečenog, da od sebe načine publiku ubeđivanjem ili veštinom. Publika odbacuje nevericu kako bi se zabavila. Jer to, začudo i radi gomila – ona je samo vatrena publika, koju pokreće pravedni gnev do zločina. Ali, porota ostavlja po strani predrasude, da bi dostigla najviši nivo humanosti: sposobnost da pronađe razloge kako bi  prevazišli životinjske nagone. - napisao je o ovom kultnom komadu, više puta ekranizovanom Dejvid Mamet, poznati američki dramski pisac, esejista, filmski scenarista i reditelj.
- U Ambasadi su želeli da se igra komad koji je potpuno, do kraja baš američki. Rekao sam im da to onda mora biti drama iz sudnice i opredelio se baš za ovaj tekst, jer on po meni na najbolji način pokazuje sve američke vrednosti. U ovom tekstu uočljive su sve vrline i mane našeg društva i naših ljudi, a smatram da nikada ne treba idealizovati život i ljude, objašnjava Nil Flekman svoj angažman u kragujevačkom pozorištu, dodajući da osnovna svrha demokratije da su ljudi primorani da sarađuju, iako svako vuče na svoju stranu kako bi došli do konačnog rešenja, kaže Reditelj Nil Flekman.
- Dvanaest gnevnih ljudi je klasična američka predstava. Ona opisuje kako osnovne vrednosti i demokratski sistem koji je podneo iskušenja vremena može ujediniti zemlju sa toliko različitosti kao što je Amerika. Drama pokazuje da ljudi ipak mogu delati kao jedan, iako mogu poticati iz različitih okruženja i imati različita mišljenja. Ona takođe pokazuje da pojedinac može promeniti svet na bolje, izjavio je povodom rada na ovom projektu Rajan Rolands, šef Kancelarije za medije i kulturu američke Ambasade u Beogradu.
Uloge porotnika tumače glumci: Vladan Živković, Ivan Vidosavljević, Zdravko Maletić, Dragan Stokić, Mirko Babić, Nikola Milojević, Čedomir Štajn, Milić Jovanović (svi iz kragujevačkog Knaževsko-srpskog teatra), Igor Golub, Antun Vrbenski (Kazalište Virovitica), Miroljub Mijatović i Adis Mehanović iz Bosanskog narodnog pozorišta, kao i Đorđe Đoković (kao gost) koji igra lik optuženog.
Saradnici američkog reditelja Nila Flemana na ovom regionalnom projektu su kostimograf Jelena Janjatović i asistenti režije Čedomir Štajn i Nikola Milojević.
Autor plakata za predstavu, čije je idejno rešenje izabrano na konkursu američke ambasade u Beogradu je Borko Nerić, student IV godine grafičkog dizajna na kragujevačkom FILUM-u.
Posle kragujevačke premijere 25. maja predstava Dvanaestorica gnevnih ljudi biće izvedena je u Beogradu u subotu, 26. maja (Beogradsko dramsko pozorište), u Zenici u ponedeljak 28. maja i u četvrtak, 31. maja u Virovitici.

Redžinald Rouz (Reginald Rose) - biografija
Redžinald Rouz (10. 12. 1920 - 19. 04.2002.) je bio američki filmski i televizijski pisac, najpoznatiji po svom radu u ranim godinama televizijske drame. Najviše se bavio kontroverznim društvenim i političkim pitanjima, a njegov realistički pristup naročito je bio uticajan u antologijskim programima 50-ih godina prošlog veka.
Svoju prvu televizijsku dramu Autobus za nigde prodao je 1950. Studiju 1, koji je program emitovao uživo na televiziji CBS. Četiri godine kasnije, za isti studio napisao je i 12 gnevnih ljudi. Ova drama smeštena je u potpunosti u jednoj prostoriji u kojoj porota odlučuje o sudbini tinejdžera optuženog za ubistvo, a inspirisana je upravo  Rouzovim ličnim iskustvom na takvom jednom suđenju. Ova predstava je kasnije pretvorena u crno-beli film. Za ovu dramu Rouz je dobio nagradu Emi, a za njenu filmsku dugometražnu adaptaciju nominovan je za Oskara, 1957. godine.
Na osnovu njegove teledrame Neverovatni svet Horasa Forda, snimljena je jedna epizoda Zone sumraka, a kao scenarista, prvi put se oprobao 1956, u još jednoj adaptaciji jedne od njegovih drama Zločin na ulicama. Napravio je i četiri filma: Divlje guske, Morski vukovi, Ko reskira taj dobija, i Divlje guske 2.

Nil Flekman (Neil Fleckman) - biografija
Nil Flekman je poreklom iz Luizijane. Završio je ruski jezik na fakultetu u Luisvilu, a poslediplomske studije iz Pozorišne umetnosti na Fakultetu umetnosti Kolumbija Univerziteta. Kao glumac, prvi put se pojavio u predstavi Toma Stoparda Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi.
Zatim se okrenuo producentskoj karijeri, bio je generalni direktor Igračke grupe Pola Tejlora, a sklapao je angažmane i ugovore za trupu sa takvim baletskom zvezdom Rudolfom Nurejevim  na Brodveju. U saradnji sa Brusom Majklom radio je turneje mjuzikala Jerry's Girls, The Madwoman of Central Park West>,>Vamps & Ride-Outs, Tintypes, The Pirates of Penzance<. Organizovao je italijansku festivalsku turneju za glavne igrače Njujorškog gradskog baleta i Američkog baletskog teatra, i bio je jedan od američkih producenata za Donjecki balet iz Ukrajine, sa Vladimom Pisarevim u glavnoj ulozi.
Bio je ko-producent drama Extremities, Hollywood Opera.
Tokom pozorišne sezone 1990. godine, bio je producent prve Latino-američke verzije brodvejskog mjuzikla 42nd Street, sa argentinskom glumačkom postavom, u Buenos Airesu.
Od tada se okrenuo pozorišnoj režiji: Moon Over Buffalo na rumunskom jeziku; Čekajući Godoa na turskom jeziku; Broadway Fable na ruskom jeziku; Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi na turskom jeziku; Dalliance na ukrajinskom jeziku; Klopka – Ajra Levin, na turskom jeziku; Dvadeseti vek na ruskom jeziku; Extremities na turskom jeziku; O miševima i ljudima – Džon Stajnbek, na rumunskom jeziku; Loot / Joe Orton, na turskom jeziku; Život u pozorištu – Dejvid Mamet, na arapskom jeziku; Zapali me – Lanford Vilson, na turskom jeziku; The Curse of the Starving Class / Sam Shepard, na turskom jeziku; As Bees in Honey Drown / Douglas Carter Beane, na ruskom jeziku; Hamlrt – Šekspir, Our Town / Thornton Wilder, Staklena menažerija – Tenesi Vilijams, Mačka na usijanom limenom krovu – Tenesi Vilijams, na turskom jeziku; Tramvaj zvani želja – Tenesi Vilijams; D'Artanjan na francuskom jeziku; The Turn of the Screw / Henry James, na ukrajinskom jeziku; 42. ulica na španskom jeziku. Dobio je nagradu za umetnika godine 2004.

Plakat Fotografija Fotografija
Fotografija Fotografija Fotografija

JEDAN ČOVEK, DVOJICA GAZDA

Premijera: 4. maj 2012. godine


Posle Londona i Njujorka veliki pozorišni hit i u Kragujevcu.
Ova urnebesna komedija Ričarda Bina rađena po tekstu Karla Goldonija Jedan sluga, dva gospodara na scenu Nacionalnog teatra došla je sredinom 2011. i iste godine transferisana  na Vest enda. Njena američka premijera predviđena je u Njujorku za 6. april, a odmah po izvedbi na londonskim i njujorškim scenama doživeće svoje premijerno izvođenje u kragujevačkom Teatru.
Binov komad obogaćen muzikom Granta Oldinga ocenjen je u svim vodećim britanskim medijima sa maksimalnih pet zvezdica. Londonski kritičari takvih medija poput: Tajmsa, Gardijana, Independenta, Sana, Dejli telegrafa, Sandej ekspresa i Sandej tajmsa, Ivning standarda i Radia Bi Bi Si prosto su se utrkivali ko će laskavije oceniti ovu urnebesni komediju i po njihovom mišljenju jednu od najsmešnijih i najzabavnijih produkcija ikada viđenih u istoriji teatra.
Siguran pogodak! Briljantno originalan tekst, Veče razuzdane radosti, Neverovatan hit!, Zabavna, radosna, urnebesna!, trijumf vizuelne i verbalne komedije... samo su neki od naslova oduševljenih engleskih pozorišnih kritičara i hroničara tamošnjih pozorišnih zbivanja po kojima je Binov komad Jedan čovek, dvojica gazda: Strašno komičan i duboko smešan i Klasična komedija urnebesno urađena u kojoj smeha i satire ima na pretek.
Do sada je već londonska verzija dobila nagrade Ivning standarda za najbolji tekst, nagrade pozorišne publike Londona za najbolji tekst kao i najbolju glavnu i sporednu glumačku ulogu.  Predstava Jedan čovek, dvojica gazda nominovana je i za ovogodišnje teatarske nagrade Olivije.

Ričard Bin (Richard Bean)
JEDAN ČOVEK, DVOJICA GAZDA
Reditelj: Nebojša Bradić
Verzija Goldonijeve drame Sluga dvojice gospodara

Lica:
Čarli Čarli Patak Klenč - Vladan Živković
Polin Klenč - Sanja Matejić
Hari Dangl - Saša Pilipović
Alan - Miloš Krstović
Doli - Isidora Rajković
Lojd Boateng - Aleksandar Milojević
Fransis - Miodrag Pejković
Rejčel Krab - Katarina Mitrović
Stenli Stabers - Petar Benčina
Alfi - Milić Jovanović
Garet - Ivan Vidosavljević
Policajac - Nenad Vulević
Taksista - Čedomir Štajn
Barmen - Nikola Milojević
Kristina - Marina Perić Stojanović
Ansambl - Dušan Stanikić, Zdravko Maletić, Dragan Stokić
VIS GAZDE (Nevena Brzaković, Dragoslav Tanasković, Nikola Milojević, Ivan Filipović)

Prevod: Đorđe Krivokapić
Scenograf: Milivoje Štulović
Kostimograf: Jelena Janjatović
Britanski humor
Kompozitor: Dragoslav Tanasković
Scenski pokret: Vera Obradović
Inspicijent: Nikola Stevović
Sufler: Rada Jovanović
Ton: Dobrica Andrić
Svetlo: Nikola Manić
Šminka: Aleksandra Jablanović
Tehnička podrška: Ljubiša Zirojević, Nenad Miloradović, Vladan Brkić, Saša Đorđević, Stevica Jovanović, Zoran Jokanović, Marija Vujičić, Dragan Milošević, Dragica Ilić, Mirjana Todorović.

Ričard Bin(Richard Bean) - biografija
U drame Ričarda Bina spadaju i Englezi, vrlo fina narod (nominacija za najbolju novu komediju na dodeli Oliver) i Mentalist za Nacional, Jeretik, Žetva (pobednici za najbolju novu dramu koju dodeljuje Kružok Kritičara u 2006), Apartman za mladence (2002 nagrada koju dodeljuje Pirson nova predstava), Ispod tovarnog broda (pobednik u 2002 Nagrade Džordža Devina) i Zdravica za Rojal Kort; Veliki dasa za trupu Bez džointa za Lirik Hamersmit i na turneji; Engleska igra za Hedlong na turneji; U klubu za Hampsted teatar; Na krovu za Hal Trak, Smarači boga za londonski Buš i njujoršku Sinapsu, Šljepni porodicu Robinson za Lajv Teatar, Njukasl na Tajnu; i Gospodin Engleska za Šefild Krusibl. Njegove radio drame uključuju Osveta Robina huda, Nepotopljivi, O pacovima i ljudima (obe su nominovane za Soni nagradu) i Juče. Radio je na adaptaciji filma Kuća igara Dejvida Memeta i napisao novu verziju Hipohondera za Almeidu. Dobitnik je više prestižnih nagrada za najbolju dramu i najbolju komediju. Komedija Jedan čovek, dvojica gazda dobila je nagradu Ivning standarda pozorišne publike Londona.

Kal MekKristal
BRITANSKI HUMOR
Brend Britanski humor je poznat širom sveta, i karakterističan je izraz za komediju nastalu u Britaniji. Fraza ima specifičnu nijansu i u jednu grupu stavlja različite vrste zabave kao što su Monti Pajton, Apsolutno fantastični i Li Evans. Šta to britanskom smislu za humor daje tako poseban identitet?
Mnoge komedije u kojima danas uživamo u direktnoj su vezi  sa ranim komedijama iz perioda Restauracije. Posle 18 godina puritanske zabrane svih javnih nastupa, komedije koje su ponovo otvorile pozorišta 1660. prevazilazile su granice dobrog ukusa sa temama seksualno-eksplicitne prirode, za kojima je vladala „glad” u svim slojevima društva, koju je predvodio i pothranjivao Čarls II.
Slično je i danas, jer Britanci zapravo nikad nisu izgubili osećaj uživanja u pornografiji. Zaista, moda se utvrđivala pod pokroviteljstvom nove gradske radne klase nastale u eri post-industrijske revolucije, koja je nagrnula da sluša komične pesme i šegačenja u Viktorijanskim mjuzik-holovima. Mjuzikl  je ostao najpopularnija forma zabave preko 100 godina.
Današnja proširenja na malim mestima iznad pabova, uglavnom korišćena od strane stand up komičara i eksperimentalnih pozorišnih trupa, direktno vode poreklo od mjuzik-holova, koji su svoj život započeli u salonskim barovima. Vremenom su intelektualci i viša klasa bili privučeni na te nepretenciozne varijetete. Neki izvođači kojima se divimo došli su na televiziju, baš iz takve tradicije: Ken Dod, Morekamb i Vajz, Hilda Bejker, Stenli Holovej, Tesi O Ši, pa čak i Des O Konor.
Nedavno otkriće na univerzitetu u Mančesteru knjige Viktorijanskih komičarskih šala donosi redak uvid o komediji izvođenoj u engleskim gradovima pedesetih godina devetnaestog veka. Tu se može naći svega nekoliko šala o železničkim nesrećama i mnogo raznovrsnih o borbi polova. – Loši muževi su kao loš ugalj – puše, izlaze, i ne održavaju toplotu da lonac ključa. To je uglavnom suptilan humor, ali sa predvidljivim podozrenjem prema ženama. Da li si video šešir moje devojke? Ja sam joj to poklonio. Da li si video njen žaket? Ja sam joj to poklonio. Da li si video njeno plavo oko? Ja sam joj to dao.
 Ponekad se britanski humor svodi jednostavno na „pi-pi-ka-ka“, jer ne može se poreći da su Britanci oduvek bili fascinirani telesnim funkcijama – sklonost koji nedostaje američkom humoru. Maks Miler, velika zvezda mjuzikla uvek je na scenu donosio dve knjige šala - jednu belu i jednu plavu. Publiku bi pitao iz koje knjige bi želeli da im čita. Publika bi uvek birala plavu knjigu, zato što je bilo poznato da sadrži škakljiv materijal. Otuda potiče termin, plava šala. Miler je dva puta bio zabranjivan, zato što je udarao suviše nisko.
Možda je najbolji vizuelni prikaz britanskog humora prikazan na „sočnim” razglednicama Donalda MekGila, koje su se rasprostranile tridesetih godina dvadesetog veka, prodavavši se u šesnaest miliona primeraka godišnje na vrhuncu uspeha.
Ove bezobrazne slike su sigurno izvršile uticaj i na kralja nestašluka, Benija Hila. Njegove TV emisije, u formama mjuzikla, imale su četrdeset godina uspeha u Britaniji i ostale popularne širom sveta, čak i posle njegove smrti. Njegove seksističke ideje su bile omražene od strane feminističkog pokreta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, ali je to samo dodatno doprinelo njegovoj draži.

Didi Hopkins i Ninian Kinier-Vilson
DA LI JE GOLDONI UBIO KOMEDIJU
Komedija del arte ili esnafska komedija, bilo je prvo profesionalno pozorište u Evropi, pojavivši se sredinom šesnaestog veka u severnoj Evropi. Glumci su bili dobro plaćeni. Aplauzi na otvorenoj sceni često su donosili i dodatni novac...a na sceni, po prvi put, pojavile su se žene. Pre Komedije, literarna udruženja, sastavljena od školovanih ljudi, najčešće su izvodila amaterske predstave. Bili su tu i profesionalni zabavljači-žongleri – ali još uvek nije bilo profesionalnog pozorišta. Komedija del arte je predstavljala brak između akademskiobrazovanih i žonglera, između ideja i veština, između uma i tela, i između više i niže klase. Izvorno, zvala se Komedija improvizacije, pri čemu su izvođači igrali  različite tipove ljudi iz društva, od slugu iz niže klase do otmenih aristokrata. Ovi likovi su bili precizno definisani i međusobno suprotstavljeni da bi pomogli glumcima u improvizaciji: Gospodari iz više klase nasuprot poniznih slugu, izgubljeni ljubavnici nasuprot pametnih sluškinja, lukave sluge protiv glupih gospodara.
Pošto nije bilo napisanog komada, glumci su radili na osnovu scenarija ili redosleda pojavljivanja, koji je bio okačen iza scene, sa utvrđenim ulascima i izlascima glumaca sa scene, kao i ključnim situacijama koje je trebalo izvesti. Tradicionalne teme bile su: bogatstvo i siromaštvo, moć i ropstvo, jalovost i plodnost, mudrost i glupost, i naravno, život i smrt kao snažni razlozi koji su vodili likove kroz njihove priče.
Nije bilo centralnog junaka u Komediji, nego je svaki karakter imao svoju životnu priču sa početkom, sredinom i krajem njihovih neprilika. Sve te priče su se isprepletale do kraja, koji se najčešće završavao venčanjem u poslednjoj sceni. Kako i društveno, tako su se likovi razlikovali i po tome da li su nosili masku ili ne. Maskirani karakteri su ciklični, i na kraju postavljaju stvari na pravo mesto. Nemaskirani likovi su pravolinijski, i kreću na put iz jednog stanja da bi završili u drugom. Oba tipa likova tokom priče uče lekcije o životu, ljubavi, pravdi i društvu - svim temama koje bi zanimale njihovu publike.
 Glumci su naporno radili svoje uloge i učili veliku količinu teksta. Nemaskirani ljubavnici su učili ljubavne pesme i duete. Likovi  sa profesijama su bili prepoznatljivi, sa poslovnim idejama, interesovanjem za akademsko društvo, i mogli su govoriti latinski, grčki i hebrejski, kao i njihovi ekvivalenti u publici. Hvalisavac Kapetan je držao govore o hrabrim i smešno dugačkim španskim imenima. Glumci koji su igrali sluge, morali su da uvežbavaju teturanje i gegove ili laži. Sve je to trebalo ubaciti u odgovarajuće scene.
Komedija improvizacije je bila književno i vizuelno pozorište, proklamujući ideje renesansnog književnog društva i koristeći narodski jezik nižih slojeva. Glumci su bili odlično uvežbani, na veoma visokom nivou u njihovim ulogama. Bili su i više od glumaca. Bili su majstori svog zanata u pozorištu: Komedije del arte.
Drugi pisci, uključujući Molijera i Marivoa, imali su tekstualno napisane komade u stilu Komedije del arte. Ali četrdesetih godina osamnaestog veka, Komedija je bila stara. Tokom dvesta godina postojanja i formiranja, obišla je mnoge delove Evrope, govoreći tajne i predstavljajući pozorište u mnogim zemljama koje je posetila. Imala je svoju svrhu. Do Goldonijevog vremena, izgubila je tu svrhu i nije više bila obmotana strogim idejama renesanse, već paperjem Vatoovog rokokoa i Gocijevim bajkama. To nije bilo ubistvo, već ubijanje iz milosrđa.
Komedija je vaskrsla dva veka kasnije, 1947. u Piccolo Teatru u Milanu, kada su Đorđo Streler, Žak Lekok, i tvorac maski Amleto Sartori, uzeli Goldonijev scenario i sastavili kroz informacije i istraživanje novu podlogu za razumevanje forme, karaktera i ritma Komedije del arte. Tradicija je ta koja je izvršila snažan uticaj na pozorište, glumce i pisce i njen snažni pečat se može videti komediji iz doba Restoracije, melodrami, mjuziklima, vodviljima, cirkusu, pantomimi, u radovima Čaplina, braće Marks, Stanlija i Olija, Mr Bina i drugih. Rad se nastavlja.
Pisac Goldoni je nevin kada je ubistvo Komedije u pitanju. Zapisujući svedočenja u svom bogatom i pozorišnom mletačkom pejzažu, pomogao je da se plamen održi. Pokušao je da predstavi zajedno dve evropske pozorišne tradicije: spisateljsko pozorište i Komediju – pozorište glumaca. Živela komedija!

Nagrade
Oktobar 2012. godine - Nagrada za najbolju predstavu na šabačkom pozorišnom festivalu Teatar na pravom putu.

Fotografija Fotografija Fotografija
Fotografija Fotografija Fotografija
Plakat
Video klip

ЛЕПОТИЦА ЛИНЕЈНА

Премијера: 29. фебруар 2012. године


...Питам се, кад би у Линејну било неког доброг посла, да ли бих остао у Линејну? Хоћу да кажем, никада ту неће бити доброг посла, али хипотетички, кажем. Ма чак и неки лош посао. Било какав посао. А када сам тамо у Лондону и радим по киши, онда се мање више осећам као стока, а они млади момци псују уз карте и пијани и повраћају, и онај тамо стан, све упишани душеци и ништа друго не радим него само гледам у сат... кад сам тамо, волео бих да сам овде, наравно. Ко не би? Али када сам овде... не желим да сам тамо, наравно да не. Али знам да ни овде не желим да будем. (из Лепотице Линејне)

Мартин Макдона (Martin McDonagh)
ЛЕПОТИЦА ЛИНЕЈНА
Редитељ Милић Јовановић уз супервизорство уметничког директора Небојше Брадића

Играју:
Морин: Марина Перић-Стојановић
Мег: Нада Јуришић
Пато Дули: Саша Пилиповић
Реј Дули: Душан Станикић

Превод: Ђорђе Кривокапић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Мајстор светла: Никола Манић
Шминкер: Александра Јаблановић

Техничка подршка: Књажевско-српски театар

Мартин Макдона (Martin McDonagh) - биографија
Мартин Макдона је рођен 26. марта 1970. у Камбервелу (Јужни Лондон), у породици ирских емиграната. Са шеснаест година Макдона напушта школу, прихвата разне привремене послове и прима социјалну помоћ. Паралелно, почиње да пише радио драме и филмска сценарија. Сам је признао да се писања за позориште подухватио када је схватио да је већ све могућности исцрпео, те да му на плану драмског списатељства није преостало ништа друго. Показало се да је овај избор био прави погодак, јер је већ први његов комад Лепотица Линејна постигао огроман успех. Премијерно, драма је изведена 1. фебруара 1996, у Градском театру у Голвеју (Ирска), да би месец дана касније премијеру имала и у лондонском Ројал Корту на сцени резервисаној за промоцију драмских дела младих талентованих аутора. Уследила су многобројна признања, између осталих и угледна Награда критике Тони која ће бити најрепрезентативнија препорука младом писцу на почетку каријере. Након Лепотице Линејне, уследиле су драме Лобања у Конемари, Усамљени Запад, Сакати Били, Поручник са Инишмора, Јастучко… За краткометражни филм Six Shooter 2006. је добио Оскара, да би две године касније по властитом сценарију снимио и прво дугометражни филм In Bruges, за које је добио похвалне критике. Драме Мартина Макдоне су део репертоара многих европских позоришта.

Фотографија Фотографија
Фотографија Плакат

НОЋ У КАФАНИ ТИТАНИК

Премијера: 10. децембар 2011. године


Страх је сада за њега мера и израз свега. Страх је у овим земљама посејан као усев, на време, са планом и добрим познавањем тла и свих услова, затим је пажљиво негован и одржаван, и сада је доносио плодове. Страх је оно што пљачка и коље овакве као што је Менто...
Бифе Титаник, Иво Андрић

У години Иве Андрића, када обележавамо 50 година од добијања Нобелове награде Иве Андрића и 120 година рођења најзначајнијег аутора са простора југоисточне Европе, акценат стављамо на нова дела настала на основу Андрићевих дела, тј. јавност добија прилику да кроз нове радове сагледа значај Андрићевог дела – тј, добија прилику да дискутује да ли је, колико је и како је Андрић значајан за Србију XXI века.
Дело Иве Андрића још увек чека на своје праве тренутке на позоришној сцени. Андрићева проза има драмске елементе које је могуће пренети на позорницу и тако открити њене непознате димензије. У том погледу дело Иве Андрића представља трајан изазов за нова драматуршка обликовања и сценске интерпретације.
После успешне драматизације и инсценације Проклете авлије редитељ Небојша Брадић драматуршко-редитељски обрађује Андрићеву приповетку Бифе Титаник, која кроз атмосферу предратног и ратног Сарајева нуди оригиналан приступ у третирању архетипског односа прогнитељ – жртва.
Продукцијом Ноћ у кафани Титаник дело Иве Андрића третирамо као универзалну причу. Ноћ у кафани Титаник је метафора, нажалост и синоним, за судбину нашег простора и времена, дело у које су догађаји од објављивања приповетке учитали сасвим нова и неочекивана значења, а прича о толеранцији која једина може премостити различитости говори управо о оном што нам највише треба данас.

Небојша Брадић
Ноћ у кафани Титаник
(по мотивима прича Иве Андрића)

Аутор текста и редитељ: Небојша Брадић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Кореограф: Вера Обрадовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Лектор: Владо Керошевић

Лица:
Менто Папо, звани Херцика, власник кафане Титаник: Милош Крстовић
Професор Павловић, бивши комуниста: Мирко Бабић / Саша Пилиповић
Јосип, бивши радник: Миодраг Пејковић
Агата, бивша артисткиња: Исидора Рајковић
Јован Гаћеша, бивши глумац: Милић Јовановић
Мустафа, бивши студент: Никола Милојевић
Катарина, свира и пева у Титанику: Јасмина Димитријевић
Катарина II: Марина Перић Стојановић
Наил, циганин: Драган Стокић
Гост: Владан Живковић
Ансамбл: Чедомир Штајн, Ана Тодоровић, Ненад Вулевић, Иван Видосављевић, Александар Милојевић

Инспицијент: Александар Милорадовић / Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Тефничка подршка: Књажевско-српски театар

Не постоји моћ ван нас самих која може да нам суди и да нас кажњава за оно што чинимо. Не постоји хегелијански дух историје који води нашу судбину – историја је тек начин на који дишемо, она броји наше уздахе. Ми морамо да заменимо идеју немилосрдног марша историје са логиком људскости. Ми смо људи због пуке случајности. Људскост се не открива, она се ствара. Ми је стварамо тако што трагамо за њом. Ми наследјујемо своју људскост у једном облику -једној реалности- а затим морамо да поново стварамо реалност за наша сопствена времена која се мењају.
Драма је једино средство које ум има како би ово урадио: ми смо драматична врста. Током историје смо се суочавали са хаосом могућности које стварамо путем свог сопственог немира. Драма комбинује тај хаос са уродјеним императивом да будемо људи. Драма стоји на ивици овог амбиса.
За људскост треба да се боримо. Ми је стварамо, а то представља неумољиви терет трагедије. Уколико ову случајност претворимо у катастрофу, онда наши животи и смрти представљају казне које смо прописали самима себи. Нерон је желео да Римљани имају један врат, како би могао да га пресече једним ударцем мачем. Последице капитализма су много далекосежније, оне уништавају идеју људскости, а самим тим и средство помоћу којег стварамо људску реалност. То би било коначно решење капитализма, холокауст који је једним ударцем уништио читаво човечанство.
Небојша Брадић

Брадићева Ноћ у кафани Титаник, разрађујући и допуњавајући постојеће и нове ликове, прати управо спадање маски кроз фантазмагорични, макабрични плес. Он спаја, тако, Андрићеве мотиве из раних, историјски утемељених приповедака и каснијег опуса који се бави стварношћу пролазног и пролазношћу стварности њему савременог тренутка – мистична, верска предубедјења и реалистично осликане ликове и ситуације. Брадић, на тај начин, остварује нову, другачију структуру, која омогућава трансфер Андрићу карактеристичног нихилизма и песимизма, егзистенцијалне слабости и немоћи пред судбином, опачином, заправо – огољеним, паралишућим страхом пред злом. Такво, готово езотерично зло – појављује се незвано, узима обличје Једног, Непознатог – користи све људске слабости, мане, очајања, недоумице; најзад се - хранећи се типичним одустајањем, предавањем, пристајањем, попут лика у паралелним огледалима - умножава до универзалног зла, од каквог нити један бог не пружа заштиту. 
Маша Јеремић

Плакат Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија Фотографија
Прес клипинг

ЂАВО И МАЛА ГОСПОЂА

Премијера: 15. фебруар 2011. године


Autor: Ђорђе Милосављевић
Đavo i mala gospođa
Reditelj: Жанко Томић



Улоге:
Јеремија, млађи беделус у крагујевачком Лицеју – Милош Крстовић
Драгоман, Леонтије Жарковић – Миодраг Пејковић
Антоније, рабаџија Арнаутин – Александар Милојевић
Странац, Ханс Кристијан Андерсен – Никола Милојевић
Јеленка Хербез, некадашња кучук-кадима књаза Милоша – Исидора Рајковић
Псоглави, први хајдук – Душан Станикић
Ећим Зоја – Владан Живковић
Александар Секулић – учитељ борачки, Гица хајдук – Здравко Малетић
Радисав – црномањаст момак,  Књаз Милош – Драган Стокић
Кумрија – Ана Тодоровић – Диало
Румени момак, Миленко Стојковић – Ђорђе Ђоковић
Први Борчанин, Аврам Стојковић,  Арса Протић – Чедомир Штајн
Први Борчанин, Капетан брода, Добрњац, Теодор Хербез – Иван Видосављевић
Други Борчанин, Никола Дани, други хајдук – Ненад Вулевић

Адаптација: Жанко Томић и Ђорђе Милосављевић
Асистент режије: Драган Стокић
Сценски покрет: Иван Клеменц
Драматург: Марија Солдатовић
Костимограф: Снежана Ковачевић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Композитор: Драгослав Танасковић
Лектор: Радован Кнежевић
Светло: Никола Манић
Суфлер: Рада Јовановић
Инспицијент:ГорданаСтевовић

Ђорђе Милосављевић
Ђорђе Милосављевић (6. мај 1969, Ивањица), писац и редитељ, доцент Факултета драмских уметности у Београду.
Професионално се бави филмом (Точкови, Небеска удица, Механизам, Апсолутних сто, Непријатељ), позориштем (Гола Вера, Парче ноћи, Порфирогенеза, Контумац, Инстант сексуално васпитање, Игра у тами) и телевизијом (серије Јесен стиже, Дуњо моја, Сва та равница, Мирис кише на Балкану).
Добитник Јоакимове награде за најбољи савремени драмски текст 2010, за драму Контумац, и књижевне награде Исидора Секулић за најбољу књигу објављену 2010. године, за роман Ђаво и мала госпођа.

Тамо где је стао Контумац, наставља се Ђаво и мала госпођа - прво роман, а сада и представа. Ово се може схватити и дословно. Контумац се завршава, а Ђаво и мала госпођа почиње доласком данског бајкописца, Ханса Кристијана Андерсена у Србију.
Уствари, радећи током 2004. на драми Контумац дошао сам до приче о Псоглавом, Јеремији, беделусу крагујевачког лицеја, и Јеленки Хербез, некадашњој малој госпођи књаза Милоша Обреновића... Када сам завршио драму, започео сам рад на роману – одатле је проистекла и малочас поменута наративна веза између ова два текста.
Као самиздат, роман је у првом издању изашао почетком 2009. године, а крајем исте године и у другом Лагунином издању. Од тада је добио награду Исидора Секулић за најбољу књигу 2009. године, и још два издања... а сад излази и на сцену Књажевско-српског театра, где је, како сам написао, и почео да настаје.
Ђаво и мала госпођа прича је о две авантуре – једна је историјска и тиче се Србије, друга је лична и тиче се Псоглавог, Јеремије и Јеленке Хербез... Како је већ добро познато, авантуре нема без вере у њен срећан расплет. Стога је појава ове приче на позоришним даскама Књажевско-српског театра за мене срећан расплет једне давно започете духовне авантуре.

Ђорђе Милосављевић, у Земуну, 27. јануара 2011. године
Фотографија

Жанко Томић
Жанко Томић
Рођен 1970. године у Скопљу, дипломирао Српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду 1995. године, а потом и Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 1997. године. Поред режије бави се и преводилачким радом и есејима из области позоришта. Међу најзначајније режије убрајају се: у Српском Народном позоришту у Новом Саду, Немам да платим, нећу да платим, Дариа Фоа, Пешице, Славомира Мрожека; Галеб, А. П. Чехова; Ослобађање Скопља, Душана Јовановића; Пилоумен, Мартина Мекдонеа. Затим у Београдском драмском позоришту Лет изнад кукавичијег гнезда, Дејл Васермана, Европејци, Хауарда Бејкера у Народном позоришту у Суботици, Контумац, Ђорђа Милосављевића у Књажевско-српском театру у Крагујевцу, Overlapping i Knknpnkn на БЕЛЕФ-у. Остварио је и једну режију у Spingold Theatre Centre у Бостону и то Краљевски пут, Tennessee Williams. Уредник часописа ТФТ, ради у БИТЕФ-у.
Фотографија

Иван Клеменц
Клеменц Иван рођен у Новом Саду од своје друге године живи у Земуну. Дипломирао глуму на ФДУ у Београду у класи Огњенке Милићевић. За протеклих 33 година од дипломирања, бавио се позоришном, филмском и ТВ уметношћу из разних углова.
Пантомиму изводио на свим битнијим сценама Југославије и десетак земаља Европе. Награђиван у позоришту. Двадесет девет пута потписао режију (Београд, Зрењанин, Тузла, Крагујевац, Нови Сад...), као сарадник за сценски покрет остварио 360 премијера.
Од филма Окупација у 26 слика играо у још 28 филмова,
На телевизији у драмској, музичкој а поготово дечјој редакцији, као глумац сарадник за покрет остварио 500 емисија. Предавао на свим драмским академијама, а био гостујући профессор на академијама у Будимпешти, Перту, Сиднеју. У радном односу је као редован профессор на Академији уметности у Новом Саду. Предаје сценски покрет, мачевање и комедију дел арте.
Шеснаест година радио са глувонемом децом и производио представе које су побеђивале на националном фестивалу, а запажене су и награђиване ван наших граница. Селектор за пантомиму Међународног фестивала монодраме и пантомиме, а уметнички директор летњег фестивала Гардош у Земуну.
Фотографија

Плакат Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија Фотографија

КЛУБ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Премијера: 27. јун 2009. године


Продукција
Књажевско-српски театар, Драган Јаковљевић, директор и Колектив театар, Др Александар Дунђеровић, директор.
По мотивима текстова:
Харолд Пинтер, Време забаве, Нови светски поредак, Горштачки језик, Још једно за успут и Ратне поезије,
Хајнер Милер, Хамлетмашина,
Платон, Одбрана Сократова.
Режија, адаптација и сценска визија Александар Дунђеровић.
Асистент режије: Драган Стокић
Костимограф: Јелена Јовановић
Интерактивна инсталација: Родриго Гарцез
Видео инсталација и монтажа: Матеја Ристић и Душан Јевремовић
Аудио инсталације: Др. ДБ и Блинг Студио
Музички уредник: Драгослав Танасковић Трнда

Клуб добре забаве
МЦ енглски: Морин Брајан к. г.
МЦ српско-немачки: Марина Перић Стојановић
Гавин: Саша Пилиповић
Тери: Александар Милојевић
Дасти: Невена Љубић
Фред: Милић Јовановић
Лиз: Катарина Митровић
Мелиса: Славица Стојанов
Даглас: Никола Милојевић
Шарлота: Сања Матејић
Ема: Светлана Миленковић
Вави Дави: Чедомир Штајн
Полицајац: Александар Милорадовић
Сара: Александра Тодоровић
Хостесе Новог светског поретка: Тијана Јанковић, Кристина Кнежевић, Снежана Којић, Марија Пантовић
Три истовремена догађаја
Суђење Сократу
Сократ: Мирко Бабић
Судија: Милић Јовановић
Хамлетове кости
Хамлет: Славица Стојанов
Офелија: Александар Милојевић
Нови светски поредак
Дес: Душан Станикић
Лионел: Чедомир Штајн
Човек са капуљачом: Никола Милојевић
Планински Језик
Официр: Драган Стокић
Наредник: Душан Станикић
Млада Жена: Сања Матејић
Старица: Марина Перић Стојановић
Стражар: Чедомир Штајн
Човек са капуљачом: Никола Милојевић
Војници: Иван Видосављевић, Драгослав Танасковић Трнда, Иван Филиповић, Горан Николић
Једна за успут
Николас: Милош Крстовић
Виктор: Владан Живковић
Официр: Драган Стокић
Џила: Невена Љубић
Ники дете (глас): Милош Дуњић
Исповест
Јими: Иван Видосављевић
Пинтерова савест: Надежда Јаковљевић

Инспицијенти: Надежда Мишковић, Рада Јовановић, Александар Милорадовић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон и видео: Иван Филиповић, Богољуб Николић, Драгаслав Танасковић Трнда
Сликар извођач: Миливоје Штуловић
Шминка: Јовица Ристић

Посебно су нам помогли: Универзитет Манчестер - Одсек Драма, Миодраг Стојиловић, Јована Павићевић, Јован Глигоријевић, Ружица Андрејевић и техника позоришта.

Реч редитеља
Представа Клуб Нови светски поредак је заснована на интердисциплинарном и двојезичном, енглеско-српском перформансу Суђење Харолду Пинтеру који је 2006. изведен на Међународном позоришном фестивалу малих сцена, ЈоакимИнтерФесту у Крагујевцу. Овај пројекат је био сарадња између Џон Тоу Позоришта Унивезитета у Манчестеру и Књажевско-српског театра. Као централно место дешавања коришћене су бомбардоване хале Заставе у НАТО агресији на Србију 1999. у којима је представа играна. Коришћена је комбинација визуелне уметности, мулти медија, симултане акције, видео и аудио инсталације, физички театар, уз учешће публике која је вођена кроз различите локације.
Клуб Нови светски поредак је нови креативни циклус који као контрапункт Пинтеровим једночинкама из циклуса Нови светски поредак (Време Забаве, Планински Језик, Једна за успут, Нови светски поредак  и Ратне поезије) користи визуелне и аудио инсталације које се односе на бомбардовање Србије, Авганистана и Ирака. Ова представа је еклектични миx, колаж Пинтерових текстова са фрагментима из Обране Сократове Платона и Хамлетмашине Хајнера Милера, визуелне уметности Марине Абрамовић, видео посматрање из Великог брата, америцке музике педесетих и аxе бубњева из Салвадора. Наша нова локација је цела зграда позоришта кроз коју се публика води, цело позориште постаје место за Клуб где приче из Новог светског поретка вребају да изненаде публику. Желели смо да комуницирамо са публиком не само кроз садржај текстова већ кроз тотално позориште, кроз форму у којој је заправо садржај представе и различите интеркултуралне референце овог новог доба.
Ово је прва коопродукција између институционалног позоришта у Србији и енглеске позоришне трупе. Идеја је да представа остане на реперторау крагујевачког позоришта. У представи учествује енглеска глумица Морин Брајан која ће глумити заједно са српским ансамблом у првих неколико представа. После Србије планирано је да овај пројекат гостује у Манчестеру и Ливерпулу, на пролеце идуће године. Такође бих желео да одведем ову представу у Канаду и Америку. Мислим да постоји интерес за српско виђење (као прве жртве) овог лудог новог света, успостављеног од Америчког Новог Империјализма који је све нас угрозио без обзира да ли је неко хришћанин или муслиман, бео или црн. Промена режима у Америци и нада коју нам свима даје председник Обама је нешто што би сви требали да прихватимо и придружимо се напорима да зауставимо насиље у свету и да покушамо да боље разумемо једни друге. Сматрам да је позориште за такву мисију право место.
Ову представу посвећујем глумици Вуки Дунђеровић, првакињи драме Народног позоришта, Београд, која је преминула 1. Маја 1999 за вреама НАТО агресије и бомбардовање Србије.
Before and After thought
The theatre production Club New World Order is based on 2006 interdisciplinary, bi lingual (Serbian and English) site specific promenade performance The Trial of Harold Pinter. The project, presented at the International Festival of Experimental and Studio Theatre - JakimInterfest, 7–15 October 2006, Kragujevac, Serbia. This was collaboration between John Thaw Studio Theatre, Drama, University of Manchester and Theatre Joakim Vujic, Kragujevac. The site for the performance was;the former automobile and military industrial complex Zastava (Flag) in Kragujevac, which was destroyed by NATO’s bombing of Serbia in 1999. This was truly a performance art using multi media, with simultaneous action in a real site, with audio and video installations, dance and engaging audience participation taken on promenade.
Club The New World Order is the new creative cycle, that is juxtaposing to Pinter’s one act plays from The New World Order Cycle (Party Time, Mountain Language, One for the road and The New World Order) visual installation referring; to bombing of Serbia, Afghanistan and Iraq. This performance is an eclectic mix, a collage of Pinter’s texts with fragments from Plato’s Socrates Trial’ and Hainer Muller Hamletmashine, Marina Abramovic’s visual art, Big brother video surveillance, 50s Rat Pack music and live Axe drumming from Salvador, Brazil. Our new site is the theatre building which as a whole becomes a location for the Club  where stories from new world order are hidden and awaiting to capture audience on a promenade through underworld of this 19th century building. I wanted to talk to audience not only through content but through total theatre, through form which embodies content representing  various influences of plurality of intercultural references of this new order.
This performance is a first co-produciton between Serbian institutional theatre and English theatre group. It is  made with acting ensemble of Knjazevsko Srpski Teatre with intention to stay on the repertoire. Maureen Brayan, actor from Kolekttive theatre will perform with Serbian actors. After Serbia we will co me to UK and perform in Manchester and Liverpool in 2010. I would also like to take this production to Canada and United States. I think there is lots of interest in Serbian vision (as the first victim) of the mad new world that American New Imperialism has inflicted upon all of us, regardless if you are Christina or Muslim, black or white. The change of government in USA and hope that President Obama gave to the world is something that we should all rejoice, and join in the effort to stop the world hostilities and try to understand each other. What a better place to do this then in theatre.
I dedicate this production to actress Vuka Dundjerovic, Dame of National Theatre, Belgrade, who died on 1 of May 1999 during NATO aggression and bombing of Serbia.

Харолд Пинтер
рођен 10. октобра 1930 у Хакнију, Лондон. Похађао Краљевску академију драмских уметности и Централну šколу за говор и драму.
Његове драме укључују Соба 1957, Рођендан 1958, Настојник 1960, Љубавник 1962, Повратак кући 1965, Ничија земља 1975, Планински језик, 1988, Месечина 1993. и Прослава 2000. Адаптирао је многобројне позориšне команде за радио и телевизију, написао неколико филмских сценарија. Режирао је и глумео у својим драмама  као и драмама James Joyce, Noel Coward, Tennessee Williams, David Mamet i Simon Gray. Додељена му је ЦБЕ 1966. Постао је почасни доктор наука измедју осталих на универзитетима Reading, Glasgow, East Anglia и Bristol.
Ожењен је са Леди Антониа Фресер. У 2005 добио је Нобелову награду за књижевност.
Умро је у Децембру 2008.
Playwright Harold Pinter was born in Hackney, London, on 10 October 1930. He was educated at Hackney Downs Grammar School and trained at the Royal Academy of Dramatic Art and Central School of Speech and Drama.
His plays include The Room (1957), The Birthday Party (1958), The Dumb Waiter (1959), The Caretaker (1960), The Lover (1962), The Homecoming (1965), No Man's Land (1975), Mountain Language (1988), Moonlight (1993), and Celebration (2000), first performed with The Room at the Almeida Theatre in London. He adapted many of his stage plays for radio and television and he wrote the screenplays to a number of films He directed many productions of his own plays as well as plays by other writers, including James Joyce, Noel Coward, Tennessee Williams, David Mamet and Simon Gray, and acted on stage, film, television and radio.
He was awarded a CBE in 1966. He held honorary degrees from the Universities of Reading, Glasgow, East Anglia and Bristol, among others. In 2001 he was awarded the S.T. War (2003), is a collection of eight poems and one speech inspired by the subject of conflict.
Harold Pinter was married to the writer Lady Antonia Fraser and lived in London. In 2005, he was awarded the Nobel Prize for Literature. He died in December 2008.
Фотографија

Др Александар Дунђеровић
је рођен у Београду, преслио се у Канаду почетком деведесетих. Позоришни редитељ који је у последњих 20 година радио у бившој Југославији, Америци, Канади, Велкикој Британији, Колумбији, Бразиу и Ирану. Његов представе укључују : Чежњу под Брестивима (1992), Фауст Монтаза (1993), Хамлетмашина (1994), Новогодишња Бајка (1997), Кабаре Европа (2000,2005), Иби Реконструкција (2002) Суђење Харолду Пинтеру ( 2006), Вишњик (2008). 1995 се преселио у Енглеску где је учио код професора Дејвида Бредбија и докторирао на Royal Holloway, Универзитет у Лондону. Основао је Колектив театар 2000. у Енглеској.
Др Дунђеровић је старији предавач савременог позоришта Универзитета у Манчестеру, Велика Британија. Његов истраживачки рад је из области интердисциплинарног перформанса, режије, девизинга, политичког позоришта, Латино Амричког позоришта, и мулти медијског повезивања филма и позоришта. Он је аутор бројних књига и есеја о савременом позоришту и филму. Његове књиге укључују: The Cinema of Robert Lepage (Wallflower Press, 2003), The Theatricality of Robert Lepage (McGill-Queen University Press, 2007) и Robert Lepage – Routledge Performance Practitioners (London/New York: Routledge, 2009). Био је гостујући професор на Универзитету Сао Пауло 2007 године. У академској години 2008-09. добио је престижну (Leverhulme Research Award) награду да истражује и пише књигу о Бразилском савременом позоришту. Он је аутор Contemporary Performance, The Routledge Drama Anthology and Sourcebook која излази 2010 године.
Живи у Ливерпулу.
Dr Aleksandar Dundjerovic was born in Belgrade and moved to Canada in early 90s. He is a theatre director who worked in the past 20 years in ex Yugoslavia (Serbia), USA, Canada, UK, Colombia, Brazil and Iran. His productions include Desire Under the Elms (1992), Faust Montage ( 1993), Hamletmachine (1994), Christmas Carol re mix (1997), Cabaret Europe (2000, 2005), Ubu Reconstructed (2002), The Trial of Harold Pinter (2006), The Cherry Orchard (2008). From 1995 he moved to UK where he studied with Professor David Bradby and obtained PhD. in Theatre Studies from Royal Holloway, University of London. In 2000 he founded Theatre Kolectiv in England.
Dr Dundjerovic is a senior lecturer in theatre performance at The University of Manchester, UK His research focuses on contemporary theatre performance (interdisciplinary performance, directing and devising), political theatre, Latin American Theatre, and the cross-overs between film and theatre. He is an author of number of books and articles on theatre and film directing and producing. His books include:  Theatre Management (Menadzment u Pozoristu, 1993) The Cinema of Robert Lepage (Wallflower Press, 2003), The Theatricality of Robert Lepage (McGill-Queen University Press, 2007) and Robert Lepage – Routledge Performance Practitioners (London/New York: Routledge, 2009). He was visiting professor at Theatre Postgraduate Program at University of Sao Paulo in 2007. In 2008-9 he received prestigious Leverhulme Research Award to do a research on the Brazilian Contemporary Theatre. He is a contributor to upcoming The Routledge Drama Anthology and Sourcebook on Contemporary Performance expected in 2010.
He lives in Liverpool.
Фотографија

Награде
Давила СтудиоИнтерФест 2009
Награда за најбољу представу на Међународном позоришном фестивалу у Питештију, Румунија
Фотографија

ЈоакимиИнтерФест 2009
Јоакимова глумачка награда додељена ансамблу представе
Награда публике

ПлакатФотографија
ФотографијаФотографија
Фотографија Фотографија
Прес клипинг

ПИОНИРИ У ИНГОЛШТАТУ

Премијера: 15. фебруар 2008. године


Марилујзе Флајсер
Пионири у Инголштату
Редитељ, сценограф и избор музике: Ивана Вујић



Улоге:
Алма: Исидора Рајковић
Берта: Катарина Митровић
Фабијан: Чедомир Штајн
Цек: Иван Видосављевић
Бибрих: Душан Станикић
Унертл: Владан Живковић
Корл Летнер: Миодраг Пејковић
Минстерер: Ненад Вулевић
Џегер: Никола Милојевић
Бани: Драган Стокић
Наредник: Мирко Бабић
Водник: Братислав Славковић
Фотограф: Александар Милојевић
Девојке: Сања Матејић, Нада Јуришић, Владанка Павловић, Славица Стојанов
Војска: Дејан Тошовић, Дамир Недић, Дуле Јовановић

Редитељ, сценограф и избор музике: Ивана Вујић
Драматург: Марија Солдатовић, Славенка Миловановић
Превод са немачког: Јелена Костић
Помоћник сценографа: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јовановић
Видео рад: Светлана Волиц
Лектор: Љиљана Мркић - Поповић
Сценски покрет: Пјер Рајковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон: Иван Филиповић
Видео: Богољуб Николић

Марилујзе Флајсер Marieluise Fleisser
рођена 23.новембра,1901.у Инголштату
умрла 1.фебруара,1974. у Инголштату
У времену контраверзног прелаза између традиционалне и модерне улоге жене, Марилујзе Флајсер се борила да изгради свој идентитет као жена-писац. Тако је горко доживела положај двоструког аутсајдера, отуђена од своје прородице из средње класе и баварског католичког родног места, истовремено маргинализована у урбаном књижевном естаблишменту у коме су доминирали мушкарци. Ситуацију је још више отежавала репресија Трећег Рајха. Снови Флајсерове о слободи и стваралачком животу добили су негативан облик у њеној прози (кратким причама и роману) и драмама: њена рендгенска визија продире у друштвене и психолошке односе између полова како би открила силе које најчешће доводе до настанка жене-жртве. Моћ коју су мушкарци имали у њеном властитом животу била је судбоносна.
Марилујзе Флајсер је била треће дете Хајнриха и Ане Флајсер који су су се надали дечаку. Ипак, била је миљеница свога оца, власника радње са металном робом у провинцијском граду Инголшату, и имала је донекле привилеговано место у породици – ослобођена типично женских обавеза. Ишла је у школу у Регенсбургу како би се припремила за факултет. Искуство у интернату приказано је у њеној причи из раног периода Јадна Лујза, касније преименованој у Балада о младој дами из Католичке школе где Флајсерова изјављује: Све што сам тамо научила лоше је за мој живот. Васпитана сам да будем послушна и учили су ме да никада не откријем шта осећам или желим. (ЕПО, 99). 
1919.године,почела је да студира позоришну уметност, немачку књижевност и филозофију у Минхену. Ускоро је напустила католичку спаваоницу, заменивши је намештеном собом у Швабингу, због чега је једва имала новаца за храну. Ту је имала и прву озбиљну љубавну везу (са неспособњаковићем из Луксембурага који ју је напустио и побегао за Париз 1922).
У то време била је под утицајем двојице романописца Лиона Фојхтвангера и младог Берта Брехта који су пратили њену новоизабрану професију писца подстичући је да пише новим књижевним стилом – Нова објективност. Почеле су да се објављују њене приче о младим људима у малом провинцијском миљеу, и она у тајности пише драму. Међутим, морала је да се врати у Инголштат крајем 1924. године јер је отац био љут што није изабрала пут угледног буржујског професора како је он желео. Брехт је у њеном животу остао главни покретач и лични и уметнички: помагао јој је око уговора за издавање књига и извођења прва два комада, али је истовремено и манипулисао њеним писањем и љубављу у сопствену корист, што је имало катастрофалне последице. Њен други комад, Пионири у Инголштату, који је критиковао вредности и војске и описаног провинцијског града настао је на Брехтово инсистирање. Брехт га је прерадио за извођење у Берлину (1929) како би испровоцирао полицију и цензуру. Тако је дошло до скандала због кога је Флајсерова морала да раскине са Брехтом и изгуби свако разумевање у свом родном граду, нарочито међу десничарскимн националистима. Отац јој забрањује да се врати кући.
Помало иронично, Флајсерова је потражила сигурност у вези са конзервативним новинарем и песником Хелмутом Драус-Тиксеном, што се показало још штетнијим. Усамљена и малтертирана Драусовим бесом и захтевима открила је да јој је чак теже да финансијски изађе на крај и изгубила поверење у себе као писца: Не пише ни један комад, натерана је да се осећа потпуно несигурном у себе као уметника (аутобиографски детаљ). После покушаја самоубиства, Флајсерова се вратила у Инголштат 1932. године, где је била изопштена од породице и друштва, а нацистички режим јој практично забрањује да пише 1935. (допуштоно јој је да објави само 6 фељтона годишње).
У очајању, пристала је да се уда за трговца дуваном и пливача Јозефа (Беп) Хајндла са којим је раније раскинула веридбу. Супротно ранијем обећању, Хајндл је натерао своју жену да ради у продавници дувана и уз то обавља сав кућни посао, тако да није имала прилике да пише. 1938. доживела је халуцинације и нервни слом, на кратко време отишла у болницу, али се вратила, одлучна у намери да пише и преживи. Непрекидне оскудице у току рата  касније отежавале су њено писање, мада је успела да припреми две драме и прегршт кратких прича током четрдесетих. У раним педесетим брак је постао толико неподношљив да се бавила мишљу да пређе у Источни Берлин, где јој је Брехт нудио помоћ. Ипак, није могла да напусти болесног мужа, а после његове смрти и свог срчаног удара 1958. коначно почиње изнова да гради своју каријеру и поново уз помоћ познатијих мушкараца Рајнера Вернера Фасбиндера, Мартина Шпера и Франца Ксавера Креца, доживевши тако неку врсту ренесансе почетком седамдесетих.
Фотографија

О РЕДИТЕЉУ ПРЕДСТАВЕ
Ивана Вујић
Рођена у Београду. Основну школу и гимназију као и Факултет драмских уметности завршила у Београду. Постдипломске студије  похађала на Сорбони, Париз, Француска – Институт за позоришна истраживања и у Њујорку – Tish School of Arts Njujork, SAD.
Као позоришни редитељ поставила 78 представа најчешће или класичних аутора или савремених европских писаца међу којима издвајамо: Еурипид, Шекспир, Вебстер, Жан Пол Сартр, О. Вајлд, Л. Керол, Јонеско, Бекет, Ј. С. Поповић, А. Поповић, В. В. Јанковић, Р. Шимелфениг, Б. Колтес,  Бертолд Брехт и многи други.  Њен позоришни израз карактерише стално истраживање као и различита употреба амбијенталних карактеристика.
Била је уметнички директор БИТЕФ театра, уметнички директор Фестивала Фиат, Подгорица, Црна Гора, селектор Београдског летњег фестивала БЕЛЕФ,  основала је више нових сцена у Београду а то су: Вечерња сцена Радовић, Народно позориште пети спрат, Бетон хала театар. Директор је и уметнички директор Бетон хала театра. Режирала је у Италији, Немачкој, Француској и САД и Словенији. Представе су јој гостовале на позоришним фестивалима у  Француској, Италији, Холандији, Грчкој, Енглеској, САД, Немачкој, Румунији, Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори.
Добитник је више награда за режију а њене представе су такође биране често за најбоље представе.
На Факултету драмских уметности стекла је звање од асистента приправника до редовног професора. Тренутно је редовни професор Факултета драмских уметности као и проректор Универзитета уметности у Београду.
Фотографија

Прес клипинг - Инголштат 2009.
Плакат Фотографија
Фотографија Фотографија

ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Премијера: 17. децембар 2008. године


Аутор: Бранислав Нушић
Госпођа министарка
Редитељ: Јован Грујић

Улоге:
Живка: Марина Перић - Стојановић
Чеда: Милош Крстовић
Дара: Сања Матејић / Јасмина Димитријевић
Анка: Дарија Нешић / Ана Тодоровић Диало
Рака: Чедомир Штајн
Пера писар: Милић Јовановић
Ујка Васа: Братислав Славковић
Нинковић: Никола Милојевић
Риста Тодоровић: Александар Милојевић
Пера Каленић: Петар Лукић
Тетка Славка: Нада Јуришић
Тетка Даца: Даница Крљар / Славица Стојанов
Соја: Исидора Рајковић
Ната: Владанка Павловић
Јова Поп - Арсин: Иван Видосављевић
Теча Панта: Владан Живковић
Теча Јаков: Драган Стокић
Министар Поповић: Саша Пилиповић
Момак из министарства: Душан Станикић

Режија и адаптација: Јован Грујић
Сценограф: Јања Ваљаревић
Костимограф: Јелена Јовановић
Композитор: Рамбо Амадеус
Лектор: Радован Кнежевић
Сценски покрет: Иван Јевтовић

Инспицијент: Нада Мишковић
Суфлер: Рада Јовановић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон: Иван Филиповић

О СМЕХУ
Оно што је никло из првог мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући око себе ведрим погледом и ведре душе. Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде. Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити лажна, док је радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало се, смејало...
Бранислав Нушић (из аутобиографије)

Госпођа министарка,  рече Нушић, догађа се у доба сусрета прошлога и садашњег века. Када бисмо могли да му поставимо питање да ли је очекивао да ће његови комади  доживети да се изводе и на сусрету наредних векова, а и на основу онога што имамо прилике да спознамо кроз министарку бавећи се овим текстом, готово сам сигуран да би се насмејао и са сигурношћу потврдио да се ништа неће променити и да ће његов текст бити актуелан. Паралеле су готово невероватне, реченице које изговарају јунаци ове трагикомичне сатире су запањујуће сличне онима које чујемо свакога дана око нас, али и опомињуће, јер заиста мало шта се променило. Вирус власти који захвата све јунаке ове приче је тако омамљујући да се чини да још увек влада ту међу нама и да га је немогуће искоренити. Тај свет просека који тежи да се на свој начин уздигне и обрачуна са свим оним што га тишти и притиска, без имало образа, без обзира, без самокритичности јасно говори о томе да и после готово целих сто година госпође министарке и даље живе међу нама и кроје нам судбину на свој начин узимајући ствари у своје руке. Властољубље, самољубље, недостатак самокритичности, подвођење, шпијунирање, сплеткарење, подметачина, инат, изнуђивања, корупција, ситне и крупне крађе, зеленашење, неморал, подсмех, поводљивост, неразумевање за ближњег свог, то је атмосфера у којој се догађа ова комедија, а то је атмосфера у којој ми и јунаци које пратимо на сцени живимо, и без које изгледа и не можемо да дишемо. Па кад већ нисмо успели да се променимо за све ове године од кад нас је Нушић опоменуо, хајде да се онда чудимо и подсмехнемо себи самима. И тако у круг. До неког бољег сутра, ако нас издржи ова земља коју газимо и небо изнад нас...
Јован Грујић, редитељ.

О РЕДИТЕЉУ ПРЕДСТАВЕ
Јован Грујић, рођен 8.11.1972. године, Ковин. Позоришну режију уписао 2000. године и завршио на Академији уметности Браћа Карић у класи проф. Никите Миливојевића и проф. Аните Манчић. Током 2006. режирао је представу Ивона, кнегиња бургундска Витолда
Гомбровича, Битеф театар (дипломска представа) и Отело Виљема Шекспира  позориште Бошко Буха Београд. 2008. године режирао представу Розенкранци и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда, копродукција Битеф театар, Позоришта младих НС и Културни центар Инђија. У више наврата био асистент редитељу Никити Миливојевићу током 2005. године на представи Тесла Милоша Црњанског, а 2007. године на представи Ненаграђени љубавни труд Виљема Шекспира, Кући Људмила Разумовска, Слуга двају господара Карло Голдони.
Од 2005. године развија позоришни живот у родном Ковину редећи са децом средњошколског узраста и глумцима тамошњег позоришта.
Након Крагујевца наставља рад на неколико различитих позоришних пројеката...

Плакат
Фотографија
Фотографија
Фотографија

ТЕЗА / THESIS

Премијера: 20. март 2008. године


ТЕЗА / THESIS
Gerry Dukes, Paul Meade, David Parnell
Џери Дјукс, Пол Мид, Дејвид Парнел
Редитељ: Дан Тудор
Књажевско-српски театар & The Ireland Literature Exchange





Сценограф и костимограф: Дору Занфир
Сценски покрет: Пасторел Јонеску
Композитор: Дан Тудор
Преводилац: Бојана Срећковић
Инспицијент: Нада Мишковић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Богољуб Николић
Светло: Никола Манић
Улоге:
Стивен - Петар Лукић
Пени - Исидора Рајковић
Бојл - Владан Живковић
Марта - Катарина Митровић
Елена, конобарица - Сања Матејић
Хејнс, таксиста - Драган Стокић
Абрахам - Мирко Бабић
Пијаница, пијаниста - Александар Милојевић
Стјуард - Иван Видосављевић
Службеник са шалтера - Душан Станикић


PAUL MEADE (Пол Мид) пореклом из Лимерика, је драмски писац, редитељ и уметнички директор трупе Гуна Нуа театра. Обучавао се на Тринити колеџу, Самјуел Бекет центру и дипломирао модерну драму на У. Ц. Д.
Као редитељ наградјен је за Scenes From a Water Cooler(са Дејвидом Парнелом), као и Taste, The Real Thing и Trousers за Гуна Нуа театар.
Као писац, поред комада Теза који је у режији Дана Тудора на сцени Књажевско-српског театра остварио је бројне друге комаде на сценама Гуна Нуа. Награђен је 2007. од стране Ирског савета за драму Bioethics.
Као глумац остварио је бројне улоге у позоришту, на телевизији и филму.
DAVID PARNELL (Дејвид Парнел)
Уметнички директор Гуна Нуа театра, као и бивши директорAbbey teatra. Он је и писац, редитељ и глумац. Образован је на Тринити колеџу у Даблину. Радио је у оквиру позоришних радионица широм Ирске као Abbey Theatre Outreach i Education Department.
Као редитељ и писац остварио је у сарадњи са Полом Мидом комаде Trousers,Scenes From a Water Cooler, као и Теза (укључујући и Џери Дјукса), као и бројне друге комаде за театар Гуна Нуа и друге.
Остварио је и бројне позоришне, телевизијске и филмске улоге.
GERRY DUKES (Џери Дјукс) родјен је у Даблину 1946. После свршеног колеџаUniversity College у Даблину 1970, изучавао је књижевну критику у Даблину, Белфасту и Лимерику. Држао је предавања о Семјуелу Бекету много година и био директорBelltable Beckett семинара у Лимерику од 1983 до 1984.
Џери Дјукс је предавач на универзитету у Лимерику. Он је предавао Бекета у Лондону, на Оксфорду, у Њујорку и Берлину. Писао је и програме за фестивале у Даблину, Њујорку и Лондону.

- Теза говори о Стивеновом животу и његовој немогућности да
- воли
- учи
- прилагоди се

- Теза говори о љубави и мржњи

- Теза говори о нама - о томе како покушавамо да будемо по мало од свачега и не успевамо
...и посебно

Теза говори о нашем сусрету - Срба и Румуна - и покушају да разумемо и проживимо сву ту тугу и радост једне ирске приче.

Теза је прича у којој се играмо са Стивеновим животом.

Драги пријатељи Срби,
уживајте у представи
Дан Тудор, редитељ

ДАН ТУДОР - глумац и редитељ
Дипломирао на Академији за позоришну и филмску уметност, оба одсека истовремено.
Тренутно ангажован у Народном позоришту у Букурешту са којим има доживотни уговор.
Као глумац, играо у више од 60 позоришних и филмских остварења.
Похађао многе курсеве и радионице режије у Лондону, Даблину и Букурешту.
Режирао преко 30 представа у многим позориштима Румуније и Велике Британије и Ирске, са којима има сталну сарадњу последње 2 године. Управо та сарадња је и омогућила овај сусрет и постављање ирског текста тројице аутора на сцену Књажевско-српског театра.
Много пута награђиван, како за одигране улоге, тако и за редитељска остварења.
Фотографија
ПАСТОРЕЛ ЈОНЕСКУ - кореограф
На свет дошао давно, још 1942. године, али задржао млад дух захваљујући професији којом се бави и нада се да ће још дуго млад и остати.
Сарађивао у релизацији многих представа - опера, оперета, забавних програма, позоришних комада.
И нада се да ће вам се ово што сада ради увући право у душу.
Фотографија
ДОРУ ЗАНФИР - сценограф, костимограф
Рођен из обавезе, као последица декрета о забрани абортуса, управо у години када је декрет и издат. Залутао и неприлагођен у свету у коме се нашао, уплашио је родитеље јер нису знали шта са њим да раде. Једног дана, по повратку кући, јако су се наљутили затекавши га како црта по зидовима. Али им се већ следећег тренутка веома допало то што су видели, охрабривши га тиме да и он почне нешто да ради на овом свету.
Затим је морао да студира уметност. То је завршио, па добио неколико награда, а онда су га оне потстакле да почне да прави глупости.
Не зна како је успео да превари Дана да ураде 10 представа заједно.
Фотографија

Плакат представе
Фотографија Фотографија
ФотографијаФотографија

КОНАК У КРАГУЈЕВЦУ

Премијера: 15. фебруар 2008. године


Данко Поповић Конак у Крагујевцу
Режија: Владимир Лазић




Драматуршка адаптација: Жељко Мијановић
Костимограф: Јелена Јовановић
Сценограф: Јања Ваљаревић
Сценски покрет: Иван Клеменц
Избор музике: Снежана Маш
Сарадник при избору музике: Богољуб Николић
Сниматељ и монтажер видео материјала: Драган Вучковић
Поставка маски и власуљарски радови: Александра Јаблановић
Асистент шминкер: Јовица Ристић

Улоге
Кнез Милош Обреновић: Владан Живковић
Прота Матеја Ненадовић: Мирко Бабић
Димитрије Давидовић: Милош Крстовић
Вук Караџић: Милић Јовановић
Сима Милосављевић-Амиџа: Миодраг Пејковић
Милосав Лаповац: Братислав Славковић
Ђорђе Поповић-Ђелеш: Александар Милојевић
Младен Милановић: Саша Пилиповић
Др Стејић: Никола Милојевић
Франц, Немац: Чедомир Штајн
Босанац: Петар Лукић
Калуђер: Петар Лукић
Нићифор: Иван Видосављевић
Шаренгаћа: Душан Станикић
Осуђеник: Петар Лукић
Љубица: Исидора Рајковић
Јеленка: Катарина Митровић
Стана: Марина Стојановић
Багза: Владанка Павловић
Роса: Сања Матејић
Софија Давидовић: Јасмина Димитријевић
Суђаје: Даница Крљар, Владанка Павловић, Марина Стојановић
Старица: Даница Крљар

Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић

Белешка о писцу
ДАНКО ПОПОВИЋ је рођен 1928. год. у Аранђеловцу. Основну школу и гимназију завршио у родном месту, а дипломирао на Правном факултету у Београду.
Објавио је књиге Свечаности и Кукурек и кост, романе Чарапићи, Кућа Лукића, Господари, Конак у Крагујевцу, Књига о Милутину, Свињски ујед, Удовице. Широку популарност стекао је 1985. год. Књигом о Милутину, која је испричана језиком обичног српског сељака о чијем животу сведочи. Објављивао је и есејистику и публицистику Време лажи, Догађања и привиђења, Неспокојни, Сеобе старе и нове, Божури и трње.
Аутор је више сценарија и драме Чај од липовог дрвета, као и ТВ-драме Карађорђева смрт, радио драма и многих новинских чланака.
Живи и ради у Београду
Марија Солдатовић

ВЛАДИМИР ЛАЗИЋ, редитељ КОНАКА У КРАГУЈЕВЦУ, дипломирао режију на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Димитрија Ђурковића и Славенка Салетовића.
Остварио је око 90 позоришних режија, 3 ТВ серије и око 200 различитих сценских инсценација. Добитник 20 признања за режију.
Представом Клаустрофобична комедија Душана Ковачевића први пут се представио Крагујевцу 1988.

ЖЕЉКО МИЈАНОВИЋ (1960, Врбас), филмски и ТВ сценариста, драмски писац и песник. Широј публици познат је по сценаријима за игране филмове од којих је најгледанији ТРИ КАРТЕ ЗА ХОЛИВУД (Центар Филм, 1993, режија: Божидар Николић), ТВ филму ПОСЛЕДЊИ ДОЧЕК (РТС, 2002, режија: Срђан Голубовић) и позоришним комадима: ЦРНОГОРСКА ВЕЗА (СКЦ, 1994, режија: Слободан Ћустић), ПОМОЗИ МИ (Народно Позориште Београд, 1995, режија: Владимир Лазић), ВИТОРИО ЈЕС БИО МАЛИ АЛИ ЈЕ БИО ДОБАР ЧОВЕК (Позориште Славија, 2005, режија: Славенко Салетовић) МАЕСТРО (Позориште Славија, 2007, режија: Славенко Салетовић)...  Члан је Удружења Филмских Уметника Србије. Награђиван је. Живи и ради у Београду.
Спремајући се да узбудљиво и интригантно штиво преточим у драмски текст, сетио сам се оних теоретичара који тврде да је најбоље поћи од синипсиса који се састоји из свега једне реченице из које се, као из неког ДНК узорка, може (ре)конструисати његов целокупни хабитус, његова тема и суштина, његов раисон д'етре... Ту реченицу пронашао сам у Поповићевом роману. На једном месту он каже: Милош зна да са Вуком уноси клицу сопственог уништења, али он исто тако зна да без тог уништења за Србију нема будућности.
Тиранин који сумња у властити метод, разапет између личне самовоље и искушења које му намеће историја! Владар који зна да се, прихватајући писменост и књижество, опредељује за своје будуће непријатеље! Човек у коме сазрева уверење да свој народ може извести из мрака само тако што ће укинути себе! Није ли то људска драма достојна позоришних дасака?
Жељко Мијановић, драматург

Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија

ГУСАРИ

Премијера: 9. новембар 2007. године


Милош Јаноушек : Гусари
Режија: Јан Чани




Превод са словачког: Самуел Болдоцки
Драматург: Марија Солдатовић
Сонгове написали : Гвидо Тартаља, Душко Радовић и Љубивоје Ршумовић
Сценографија: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јовановић
Композитор: Драган Урошевић - Урош
Кореограф: Данијела Сагић
Мачевање: Андраш Штајн
Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић

Улоге
Паћа:  Јасмина Димитријевић
Бартоломео: Милош Крстовић
Црна брада: Александар Милојевић
Пого: Чедомир Штајн

Милош Јаноушек, рођен 1952. године у Братислави. Писао је сонгове, басне, телевизиске сценарије, новинарске чланке, још за време школских и студенских дана. Прва књига Паноптикум (1993), потом Ролан Ретро (1996), Биографија необјављене књиге (1997) и друге.
Прва позоришна искуства стиче у позоришту Филоксера које је основао као студент. Почиње да се бави позориштем и професионално, али ради и за радио, као музичар, тако да су познати и његови мјузикли Живео у шуми један млинар, Лола Блау, за Словачко народно позориште у Братислави обрадио је Алису у земљи чуда, као и Жути аутобус комад о Битлсима, најпознатијој рок групи шездесетих година.
Гусари су његов комад из циклуса од пет драма за братиславско позориште Дивадло а.ха. Као дечији писац стекао је репутацију диљем Европе. Осим тога пева у групи Једнофазноврење.

Јан Чани, рођен 1971. године у Бачком Петровцу, завршио је докторске студије на Високој школи ВШМУ у Братислави са тезом Свет игара, тако да се пре свега бавио дечијим позориштем. Запошљен је на Телевизији Војводине у Новом Саду. Између осталог режирао је Бајкајмо бајку о Ивици и Марици, Мурлин Мурло, Они ниоткуда као гост у нашем театру, затим Причу пуну духова , Бартоломеј Колумбус у Ердевику и друге.

Ко су гусари
Гусари (енглески corasairs или privateers) за разлику од пирата који су били обични пљачкаши који врше разбојништва били су пљачкаши који су били у служби државе који су харали морима са наоружаним бродовима којима су нападали трговачке и ратне бродове неке земље која је тренутно у рату са земљом која је издала такозвано Гусарско писмо, које им је јамчило да у случају заробљавања неће бити обешени као пирати и да ће део плена који буду поседовали предати земљи која их зароби. То су углавном били Енглези.
Из гусарског кодекса
Сваки човек, учествује у решавању тренутних проблема; сваки човек има право на намирнице и жестока пића. Све свеће на броду морају да се гасе у осам увече. Коме се пије после тог времена мора пити на палуби испод отвореног неба. Ниједан члан посаде не сме довести супругу или неку женску особу на брод. Сваки обрачун на броду је забрањен. Све свађе и размирице решавају се на копну. Нико не сме да напусти посаду док не стекне хиљаду фунти.
Едвард Тич
Познати као Црнобради (1680-1718) један је од најпознатијих капетана у историји гусара. Харао је морима Кариба, имао изузетну каријеру и стекао славу пљачкајући велике трговачке бродове. Убијен је код обале Вирџиније, али је зато био славан са обе стране Атлантика. Наводно, имао је 14 жена и опљачкао 40 бродова.
Бартоломеј Робертс
(1682-1722) Велшки гусар који је пљачкао обале Америке и Западне Африке. Био је најуспешнији током Златног доба гусара зато што је заробио много гусарских бродова и неке од најпознатијих капетана као што су Црнобради и Кид. Претпоставља се да је заробио 470 бродова и данас је познат као Црни Барт како га нису звали за живота.
Марија Солдатовић

Фотографија Фотографија
ФотографијаФотографија

СЕОБЕ

Премијера: 14. мај 2007. године


Милош Црњански : Сеобе
Према сценарију ТВ серије Александра Петровића
Позоришна адаптација: Ђорђе Лазин и Александар Петровић
Режија: Пјер Валтер Полиц (Pierre Walter Politz)


Асистент режије: Милица Шутић
Сценографија: Дејан Пантелић
Сликарски радови: Миливоје Штуловић
Костими: Јелена Јовановић
Музика: Мирољуб Аранђеловић Расински
Сценски покрет: Иван Клеменц
Лектор: Радован Кнежевић
Музички драматург: Богољуб Николић
Драматург: Марија Солдатовић, Јохн Мурдоцк
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић
Суфлер: Рада Јовановић
Инспицијент: Нада Мишковић
Шминкер власуљар: Александра Јаблановић

Улоге
Павле Исаковић:  Миодраг Пејковић
Ђурђе Исаковић: Милош Крстовић
Трифун Исаковић: Ненад Вулевић
Петар Исаковић:  Никола Милојевић
Варвара Стрицески: Јасмина Димитријевић
Ана Исаковић: Дубравка Ђорђевић
Енгелсхофен: Мирко Бабић
Сенатор Стрицески: Здравко Малетић
Генерал Костјудин: Здравко Малетић
Гроф  Кајзерлинг: Александар Милојевић
Бригадир Витковић: Александар Милојевић
Секунд секретар Волков: Марина Перић Стојановић
Лажна царица: Марина Перић Стојановић
Гарсули: Драган Стокић
Лажни Волков: Драган Стокић
Агагијан: Чедомир Штајн
Пуковник Вишњевски: Милић Јовановић
Јулијана Вишњевски: Владанка Павловић
Мајор Божић: Владан Живковић
Евдокија Божић: Славица Стојанов
Текла Божић: Сања Матејић
Секула: Иван Видосављевић
Капетан Мишковић: Иван Видосављевић
Живан Шевић: Саша Пилиповић, Ђорђе Ђоковић
Ладјевић: Душан Станикић
Слуга: Душан Станикић
Филиповић: Младен Кнежевић
Лакеј: Младен Кнежевић
Катинка: Марија Ракочевић
Слушкиња I: Марија Ракочевић
Слушкиња II: Драгана Бојовић
Стражар I: Александар Милорадовић
Стражар II: Ђорђе Ђоковић

Награде
JoakimFest 2007
Награда за најбољу представу
Награде за најбоља глумачка остварења: Мирко Бабић за улогу Енгелсхофен и Миодраг Пејковић за улогу Павла Исаковића
Фотографија
Фотографија
Награда за најбољу режију Пјер Валтер Полиц (Pierre Walter Politz)
Фотографија
Награда за најбољу костимографију Jeleni Jovanović
Фотографија
Диплома за глумачко остварење Александру Милојевић за улогу Грофа Кајзерлинга и улогу Бригадира Витковића
Фотографија

Биографија Пјер Валтер Полица (Pierre Walter Politz)
1960 - Рођен у Бад Харцбургу у Немачкој
1989 - Награда за сценску уметност града Минхена
1990 - 1994 - Режисер, управник и директор Студија за нову позоришну литературу
1994 - 1998 - Редитељ и директор глумачког студија Позоришта града Лајпцига
Од 2000 - Стални редитељ у Инголштату. Хонорарни редитељ и директор Воркшопа за режију и нову драматику (нове позоришне комаде) у Ерфурту, Лондону, Торонту и Паризу.
Професор глуме и режије на Факултету за музику и позориште у Лајпцигу, позоришној академији у Минхену, Академији за филм и телевизију у Минхену.
2004 - Награда Јоаким Вујић за режију представе Ромео и Јулија.
2005 - Прстен са ликом Јоакима Вујића.
Од 2006 - Сценограф и редитељ у сарадњи са Куртом Јумом Немачки филм у Берлину.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - хронологија живота
1893. рођен 26. октобра у Чонграду. Отац Тома, службеник, мајка Марија рођена Вујић.
1896. Прелазе да живе у Темишвару, где учи основну школу и гимназију.
1908 - 1911. У сомборском листу Голуб објављује прве књижевне радове.
1912. У Босанској вили објављује своју песму У почетку беше сјај. Уписује се на Експортну академију на Ријеци.
1913. Одлази у Беч где уписује студије медицине, које ће убрзо напустити.
1914 - 1918. Као студент у Бечу бива мобилисан у аустро-угарску војску. Рат га одводи на фронт у Галицију. У том временском периоду, као и Иво Андрић, бива у уредништву Књижевног југа, а у загребачком Савременику објављује своје песме. Примљен је у Хрватско друштво књижевника.
1919. Одлази у Београд где уписује студије књижевности на Универзитету, уређује лист Дан, објављује своје радове.
1920. Упознаје се са Видом Ружић и исте године одлази у Париз.
1921. Путује по Италији и по повратку у Београд жени се Видом Ружић, са којом ће остати до краја живота.
1922. Наставник је у панчевачкој гимназији, фискултуре. Дипломира на Филозофском факултету у Београду.
1923 - 1926. Професор је књижевности у гимназији у Београду и сарадјује у листу Политика. Новинар је у листу Време. Издаје у свом преводу Антологију кинеске лирике.
1927. Први наставци његовог романа Сеобе излазе у часопису Српски књижевни гласник
1928 - 1929. Као аташе за штампу одлази у Берлин. У његовом преводу излази избор песама у Београду Песме старог Јапана.
1930 - 1933. За роман Сеобе и Дневник о Чарнојевићу добија награду Краљевске академије наука и уметности Србије. Путује бродом по Средоземљу и у листу Време објављује серију репортажа са пута по Шпанији.
1934. Покреће лист Идеје, који после годину дана 1935. престаје да излази.
1935 - 1941. У дипломатској служби у Риму. Борави у Шпанији и путује по Швајцарској. По избијању II светског рата, одлази из Рима, преко Мадрида и Лисабона у Лондон. У овом граду до 1944. ради у Оделењу за штампу југословенске емигрантске владе и посланства.
1945 - 1949. Доноси одлуку да остане у егзилу - изгнанству у Лондону и да покуша да живи од сопственог рада у Енглеској. Прихвата се разних послова, радећи као књиговодја обућарске радње, каоразносач књига по Лондону и слично. Вида Ружић зарадјује тако што израдјује хаљинице за лутке фирме Harrods. У исто време Црњански похадја предавања на Лондонском универзитету и стиче: Диплому за Медјународне послове, Диплому за хотелијерство са менаџментом и добија Диплому лондонског књижевног института за славистичке студије.
1950. Отпочиње сарадњу као дописник из Лондона листа El Economista из Буенос Ајреса, који уредјује и сувласник је Милан Стојадиновић. Али, преко суда мора да оствари своје зарадјене хонораре, за више од хиљаду чланака које је у року слао овом листу.
1951. Узима британско држављанство. Члан је удружења српских писаца у Лондону.
1952. Са делегацијом британских писаца учествује у раду Међународног ПЕН клуба у Ници.
1953. Напушта удружење српских писаца у Лондону.
1956. Умалом месту на обали океана, у близини Лондона, у Кудн Бичу пише своју опроштајну, последњу песму, Ламент над Београдом.
1958 - 1959. Народно позориште у Београду, док је он у егзилу, изводи његову драму Конак. Сарадјује у књижевном часопису Reality, који излази у Јоханесбургу а уређивао га је Драгослав Аћимовић.
1965. Одлучије да се врати у Београд, у домовину. Тада враћа своје британско држављанство. 1966. Народно позориште у Београду изводи његову драму Тесла.
1967 - 1968. Објављује делове својих политичких мемоара Embahade, одломке Романа о Лондону и Књиге о Микеланђелу у београдским књижевним часописима.
1971 - 1975. Добија награду Удружења књижевника Србије за животно дело, НИН-ову награду за Роман године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, за Роман о Лондону. Одбија кандидатуру за дописног члана САНУ.
1976. Ради на завршавању рукописа Књиге о Микеланђелу, коју припрема за штампу.
1977. Пошто се осећа све слабије, одбија да прима храну и лекове, у тишини своје одлуке да мирно напусти овај свет, 30. новембра у 84, години умире у Београду, где је сахрањен на Новом гробљу.
Библиографија првих издања књиге СЕОБЕ
СЕОБЕ, Београд 1929.
СЕОБЕ , Суботица 1956.
СЕОБЕ и ДРУГА КЊИГА СЕОБА, Београд 1962.
Задужбина Милоша Црњанског

Фамилија Исакович, а нарочито Павле, иако су и онакве, немецке, књиге срицали, волели су све што је свето, надземаљско, чудновато. А чуда највише. Иако је Павле био узео тридесет и осму, стасит, рмпалија, он је, као и његови братенци, био детињаст, нежан према женама, а жељан неког лепшег живота, него што су га имали. Радозналост, за чуда, и светитеље, за све што је натприродно, мешала се у тих грубих, једва писмених, охолих, официра, у свакидашњем животу, као што се у њих, у православље, сујеверје мешало. Веровали су да се мати, кад угледа мртве синове, може, од бола, распући. Иако је тај свет иза амбара свршавао нужду - и жене - сви су они били жељни неких, дирљивих, љубави, доброте код људи, а кад су волели, волели су и у гробу. Као што су, за лепу бурмутицу, у емаљу, или лепа дугмета, за леп, вијенски камузил, за неки појас од сребра и седефа, за бечке, мирисаве, сапуне, давали, све, из џепа, тако су и за љубљену жену, кад би се занели, били готови да живот даду.

( СЕОБЕ Милош Црњански)

Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија
Фотографија
Плакат представе
Прес клипинг - премијера у Београду

ЧУДО ПО ЈОАКИМУ

Премијера: 15. фебруар 2007. године



Аутор: Радослав Златан Дорић
Редитељ: Славенко Салетовић



На Сретење 15. фебруара 2007. године, за Дан Театра, премијерно изведена представа Чудо по Јоакиму.

Лица:
Јоаким Вујић - Мирко Бабић
Иштван Балог - Владан Живковић
Јулијана Балог - Катарина Митровић
Тома Фехир - Братислав Славковић
Отац Лазар - Александар Михаиловић
Милован Видаковић - Милић Јовановић
Госпођа Каталин - Нада Јуришић
Екатарина Давидовић - Ана Тодоровић
Јанош - Миодраг Пејковић
Петар Трифић - Ненад Вулевић
Јефтимир Стојадиновић - Чеда Штајн
Стефан Дилбер - Никола Милојевић
Сценограф Весна Радовић Дорић, костимограф Јелена Јовановић, композитор Мирољуб Аранђеловић Расински, лектор за мађарски Андраш Штајн, суфлер Нада Мишковић, инспицијент Рада Јовановић, сценски покрет Петар Рајковић, маска Драгољуб Јеремић, светло Никола Манић, тон Богољуб Николић и Иван Филиповић.
Радослав Златан Дорић рођен 29. фебруара 1940. године у Бачком Градишту у Војводини. Гимназију завршио у Бечеју, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију-одсек режије, у класи професора др Хуга Клајна, у Београду 1964. године. Као стални позоришни редитељ живео и радио у Нишу, Мостару, Сарајеву, Београду, Новом Саду... Трајније био везан за Народно позориште у Сомбору, Народно позориште у Београду и Новосадско мађарско позориште. Као драмски писац јавио се комадом Сарајевски атентат који је 1967-68. игран у Сарајеву, Нишу, Београду... У издању београдске Просвете објавио Војвођанску драмску трилогију 1997. године, а у издању Интерпринта Нову драмску трилогију 2002. године. Комади су му извођени у Новом Саду, Београду, Нишу, Сомбору, Зајечару, Кикинди, Будимпешти, Новој Горици... Радио је као уметнички директор, редитељ, професор... По театрографским изворима критичара Дејана Пејчића Пољанског, Дорић је данас, српски редитељ са највећим бројем остварених режија.

Nagrade:
Мостарска лиска 2008
Malu mostarsku lisku, nagradu za glumca večeri, dobio je glumac Александар Михаиловић za ulogu Oca Lazara u predstavi ČUDO PO JOAKIMU Radoslava Zlatana Dorića u režiji Slavenka Saletovića.

ФотографијаФотографија
Прес клипинг
Прес клипинг Мостарска лиска 2008

ПИСАТИ СКАЛПЕЛОМ

Премијера: 27. децембар 2006. године

Писати скалпелом
Аутор Петар Михајловић
Редитељка Ивана Кораксић




Лица:
Милан - Иван Видосављевић
Јелена - Катарина Митровић
Ћани - Мирко Бабић
Плави - Никола Милојевић
Црни - Ненад Вулевић
Доктор - Братислав Славковић
Цветић - Владан Живковић
Дечак - Мирко Марић
Сценограф Миливоје Штуловић, костимограф Јелена Јовановић, избор музике Ивана Кораксић, инспицијент и суфлер Нада Мишковић, светло Никола Манић, тон Богољуб Николић.

Петар Михајловић је рођен 1979. у Крагујевцу где је завршио Прву крагујевачку гимназију. Када је 2000. године издао збирку кратких прича Серијски самоубица (Јефимија) коначно му је постало јасно да би требало да се посвети писању тако да, после краткотрајног боравка на медицини и двогодишњег студирања права, уписује Факултет драмских уметности у Београду, одсек драматургија. До сада је по његовим текстовима реализовано неколико радио драма, студентских филмова и представа Гавран у извођењу позоришта Дадов у Београду. Писати скалпелом је његов први текст у реализацији професионалног позоришта.

Драмски писац је један лош човек. Он, попут патолога, човека сецира до најситнијих детаља тражећи за узврат велику лову и разна признања. У реду, можда је његов посао "чистији" од оног који обавља патолог. Мислим, он је скалпел, рукавице, крв, јетру и црева и вагу за мерење, заменио машином за куцање, нарацијом, речима, емоцијама и међуљудским односима, али ипак он има то "задовољство" да барата претежно живим људима чије животе може да искомпликује до крајњих граница што га чини школским примером садистичке сподобе, док патолог само "удара" епилог целој ствари. "Писати скалпелом" је текст којим сам покушао да, као једна потенцијална (ако већ и нисам) садистичка сподоба, направим компромис: ако се већ користим "драматуршком обдукционом техником", искористићу то пишући управо о једном најобичнијем драмском писцу...
Петар Михајловић

Фотографија

КАРНЕВАЛСКИ ПРИЗОРИ

Премијера: 23. децембар 2006. године


Карневалски призори
Аутор Ion Luca Caragiale (Јон Лука Карађале)
Редитељ Matei Varodi



Лица:
Наје - Саша Пилиповић
Јордаке - Милош Крстовић
Помпон - Миодраг Пејковић
Краканел - Драган Стокић
Кандидат - Милић Јовановић
Мица - Сања Матејић
Дидина - Ана Тодоровић
Полицајац - Александар Милојевић
Келнер - Чеда Штајн
Девојка са маском - Јасмина Живановић
Жандар - Александар Милорадовић
Помоћник редитеља и превод са румунског: Бојана Срећковић.
Сценограф Миливоје Штуловић, костимограф Јелена Јовановић, композитор Марко Матовић, инспицијент и суфлер Рада Јовановић, светло Никола Манић, тон Иван Филиповић.

Јон Лука Карађале (1852-1912)
Ја пишем само о нашем животу и за наш живот, јер други нити познајем, нити ме интересује.

Први румунски објективни писац, најистакнутији румунски драматург, креатор типова и животних сцена, потиче из породице чију традицију представљају љубав и интересовање за театар. Како се Хајманале, село у коме је 1852. године дошао на свет, налази у близини Плојештија, похађа школу у овом граду, али због материјалне ситуације принуђен је да је напусти на неко време. Прикључује се позоришној трупи коју воде браћа његовог оца, Лука, Костаке и Јоргу, иначе познати по изузетно надахнутим активностима везаним за стварање румунског театра и националног репертоара. Полазећи од румунске стварности, Карађале прави универзалне вредности. Својим оригиналним, сажетим стилом и класичном формом, описује амбицију и таштину различитих слојева друштва, гледајући на свет са хумором и оптимизмом. Његове најпознатије комедије: Урнебесна ноћ, Изгубљено писмо и Карневалски призори, као и драма Напаст настају између 1878. и 1890. године... Користећи иронију као оружје, у критици упућеној овоме свету, Карађале записује:
Угурсузе ништа неће више опећи до сам смех.

Карневалски призори је фарса о малим људима са периферије који покушавају да имитирају фини свет. Последице су комичне: људи са периферије копирају само површинске елементе људи који су изнад њих. Из журбе да се постане модеран произилази апсурд.
Наиме, комад говори о опасности убрзаног процеса цивилизације путем имитације.
Бојана Срећковић, помоћник редитеља

Награде:
Румунски фестивал комедије - festCO
Награда за сценографију - Миливоје Штуловић

ФотографијаФотографија
Прес клипинг
Прес клипинг

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЛУДАКА

Премијера: 2. децембар 2006. године


Дневник једног лудака, аутор Н. В. Гогољ
Режија: Душан Станикић
Монодрама, глуми Иван Видосављевић
Консултације: Предраг Ејдус, Мирко Бабић и Драган Јаковљевић

Сценски покрет - Душан Станикић; костим - Јелена Јовановић; сценографија - Душан Станикић и Иван Видосављевић; акробатика - Стевица Јовановић; дизајн светла - Никола Манић; маркетинг - Зоран Миљковић; одсликавање декора - Миливоје Штуловић; столарски радови - Зоран Јокановић; декоратери - Саша Ђорђевић, Љубиша Зиројевић, Милорад Максимовић; фотографије - Драган Вучковић; шминка - Александра Јаблановић; графички дизајн - Станко Аксентијевић; видео дизајн - Младен Кнежевић; дизајн звука - Андра; избор музике и звучни ефекти - Игор Николић.

Гогољева приповетка Дневник једног лудака утицала је на готово све писце Европе тог времена. Између осталих, Достојевски је према њој написао своје Записе из подземља.
У представи Књажевско-српског театра реч је о исповести ментално оболелог чиновника који, схвативши да се налази у лудници, покушава да пронађе решење у безизлазној ситуацији.
Занимљиво је да је сличну судбину доживео и сам Гогољ, један од најзначајнијих руских писаца 19. века.

Nikolay Gogol's short story A diary of a Madman influenced almost every writer in Europe of the time. Among others, Dostojevsky was inspired by it when he wrote Notes from Underground.
Accordingly, the performance of the Knjaževsko-srpski theater shows a confession of mentally disabled civil servant who found himself in the asylum trying resolve the situation that seems to have no way out.
What is particularly interesting is that Gogol, one of the most remarkable Russian writers of the 19th century, experienced the similar destiny.

Награде:
– 16. април 2009. године, две награде на Међународном фестивалу монодраме Гала Стар у Бакау, Румунија.
Одлуком стручног жирија Ивану Видосављевићу је додељена награда за најбољег глумца, One Man Show.
Одлуком жирија младих Ивану Видосављевићу је додељена награда за најбољег глумца, Штефан Јордаке.
– Маја 2011. године освојио је Награду за најбољу мушку улогу на Међународном фестивалу нове позоришне акције НЕТА у граду Враца у Бугарској.

Дневник једног лудака - видео клип
Прес клипинг, мај 2011. године
Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија

ПОВРАТАК КНЕЖЕВОГ СОКОЛА

Премијера: 7. септембар 2006. године


Позоришна сезона 2006/2007 званично почиње премијером представе Александра Ђаје Повратак кнежевог сокола, редитеља Бошка Димитријевића. Премијера 07. септембра у 20.30 часова, прва реприза 8. септембра у 20.30 часова на Малој сцени Театра Јоаким Вујић.

Улоге:
Кнегиња Милица : Нада Јуришић
Деспотица Јефимија: Даница Крљар
Принцеза Оливера: Катарина Митровић
сценограф: Миливоје Штуловић, лектор: Андријана Виденовић, костимограф: Јелена Јовановић, инспицијент: Александар Милорадовић, гласови жена: Сања Матејић, Марина Перић-Стојановић, Дарија Нешић.

О ПРЕДСТАВИ
Основна тема која нас је интересовала у овој представи је заправо судбина жена, њихов усуд и њихова патња у временима у којима царује мушки принцип, у којима ратници, хероји и издајице на ратишту битком ломе зглоб историје.
Стилизована сведеност на крст, клаустофобичност простора у којој је битка на Косову, на Видовдан, agnus dei сведемо позоришним језиком, који је и епски и лирски, додирнемо тако велике теме као што су историја, држава, народ, вера, судбина и да отворимо ходнике времена и капије астралних светова у којима се можда сусрећу наша прошлост, садашњост и будућност.
Учесници представе,
7. септембра AGNUS DEI 2006.

Plakat predstave Фотографија
Прес клипинг
Повратак кнежевог сокола - Александар Ђаја (текст у PDF)
Повратак кнежевог сокола - видео клип

СЛУШКИЊЕ

Премијера: 29. јун2006. године


Позоришна сезона 2005/2006 се званично завршава премијером представе Слушкиње аутор Жан Жене (Jean Genet), редитељ Ивона Шијаковић. Премијера 29.6. у 20.00 часова, прва реприза 30.6. у 20.00 часова на Великој сцени Театра Јоаким Вујић.

Улоге:
Госпођа: Горица Поповић
Цлаире: Дарија Нешић
Соланге: Невена Брзаковић
сценографија: Лана Пролић, костим: Жана Глушица, музика: Марјан Бабић, инспицијент: Рада Јовановић, израда сцене: Зоран Јокановић, мајстор тона: Иван Филипивић, мајстор светла: Никола Манић, гардеробер: Мирјана Тодоровић.

Les jeu est dangereux - комад је опасан
Из дна душе мрзим ово друштво у коме сам угледао светлост дана. Увек сам га мрзео, а и дан-данас ми је због њега мука. Пре свега, зато што је према мени поступило сурово и душмански, и то од првог тренутка живота.
Моји романи су саткани од меса и крви хиљада погажених и оскрнављених срца. Ако је та крв корозивна, утолико горе по вас. Насиље које је присутно у мојим књигама и моја смелост у њима само, у ствари, скривају чедност коју ви, људи од реда и разума, нисте у стању да схватите. Монументално позориште - чији стил треба открити - мора имати онолико значаја колико и палата правде, споменик мртвима, катедрала, скупштинска сала, ратна школа, седиште владе, скровита места кријумчарења или дроге, опсерваторијум - и његова функција јесте да све то буде у исти мах.

Жан Жене

Фотографија

ПОСЛЕДЊЕ МЕНЕ

Премијера: 23. јун 2006. године


Пројекат је реализован од стране Emilia Romagna Teatro Fondazioneи представља део активности везаних за сарадњу које подржава Министарство спољних послова Италије и Регија Емилија Ромања. Жеља је да се уједини умеће италијанског режисера Масима Луконија, већ навикнутог на сусрете са разним културама, са умећем глумаца и техничара Театра Јоаким Вујић.


La cooperazione diventa uno spettacolo
Debutta il 23 giugno a Kragujevac uno spettacolo teatrale frutto di un progetto promosso dalla Regione Emilia Romagna.
Emilia Romagna Teatro Fondazione (Italia) e il Teatro Joakim Vujic di Kragujevac (Serbia) siglano con Le ultime lune di Furio Bordon una collaborazione nata nel 2001 in Albania, che ha abbracciato in un secondo momento anche la Serbia. Lo spettacolo, realizzato nell'ambito delle attivita di Cooperazione promosse dal Ministero degli Affari Esteri e dalla Regione Emilia-Romagna, debutta il 23 giugno al Teatro di Kragujevac e unisce la firma registica di Massimo Luconi alle attitudini attoriali e tecniche dello staff del Teatar Joakim Vujic, testimoniando una cooperazione culturale prolungata e non occasionale, disposta a investire in attivita di formazione in cui non si esportino modelli ma si condividano esperienze comuni.
Una complicita che non si limita quindi allo scambio artistico tra attori e registi di due paesi diversi, ma che abbraccia laboratori, seminari, conferenze e aggiornamenti del personale dei teatri sia dal punto di vista tecnico che organizzativo e che, nella coproduzione di spettacoli vede dar forma al piacere della relazione, dell'espressione e della comunicazione che il teatro come forma d'arte vuole. Le ultime lune e adatto, con l'universalita del tema e il successo internazionale riscosso, a parlare a tutti. Il testo, che la celebre interpretazione di Marcello Mastroianni porto al successo, fa permeare i lati comici, rabbiosi e teneri della vecchiaia rivelando e denunciando aspetti per nulla edulcorati di una condizione capace di commuovere e impaurire.

Аутор: Furio Bordon
Режија и сценографија: Massimo Luconi
Улоге:
Мирко Бабић - отац
Марина Перић Стојановић - мајка
Миодраг Пејковић - син
костимограф: Јелена Јовановић; асистент сценографа: Миливоје Стуловић; светло: Никола Манић; тон: Иван Филиповић; асистент режије: Јелена Зивић; сарадник у нацрту сценографије: Кијара Гуиди; реализација у Србији: Аделе Мацола; организација: Луиђи Педрони, Ђулија Мусумећи; превела са италијаског: Александра Јовићевић.

У новијој историји италијанског позоришта овај текст остао је упамћен пре свега због изванредне интерпретације Марчела Мастројанија који је заједно са овом представом чудесно привео крају свој животни и глумачки пут, као и због новије али не мање важне интерпретације другог великог старца као што је Данрико Тедески. Када ми је предложено да изнесем на сцену Последње мене био сам забринут због тога што сам морао да рачунам на групу глумаца који нису само технички надарени већ су и снажног сензибилитета, способни да приступе са дубином и једноставношћу једном тешком тексту, који у неким деловима делује као права музичка партитура; толика је прецизност коју захтева тако прецизан и сложен драматуршки механизам. Моја логична забринутост као режисера пријатно се разрешила у сусрету са глумцима Театра у Крагујевцу који су приступили са ентузијазмом позоришном пројекту који захтева рад на ригорозном исказивању емоција а да се при том не оде у минимализам, и који тежи да се ухвати у коштац са драматичном темом као што је крај једног животног пута користећи наизглед тихе тонове, али погађајући право у срце гледаоца.

Масимо Лукони

Премијера представе Последње мене 23. јун 2006. године на Великој сцени Театра Јоаким Вујић у 20.00 часова; прва реприза 24. јуна у 20.00 часова. Премијерно извођење представе у Београду, Београдско драмско позориште, 26. јун 2006. године у 20.00 часова.

Награде:
Награда за визуелност представе - ЈоакимИнтерФест 2006

Београдско драмско позориште
Италијански институт за културу
Портал за културу југоисточне Европе

Плакат представе Фотографија
Прес клипинг Прес клипинг

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Премијера: 27. март 2006. године


Понедељак 20 часова, Велика сцена, премијерно извођење представе
Јована Стерије Поповића .
Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић , костимограф Јелена Јовановић, сценски покрети Иван Клеменц, композитор Марко Матовић, специјални ефекти Радослав Рмуш, суфлер Рада Јовановић, инспицијент Нада Мишковић.

Лица:
Марко Вујић - Владан Живковић
Јелица - Сања Матејић
Батић - Никола Милојевић
Алекса - Милош Крстовић
Мита - Славољуб Матић
Марија - Катарина Митровић

О ТЕАТРУ И
ТЕАТРАЛНИМ ДЕЛИМА
...Ако је какво заведеније за изображеније напредак народа, то заиста театар код нас треба да буде. ...Театар је лек за болести моралне, сваки народ има своје болести, и тешко и лекару и болеснику кад се на ово не пази, него се прописује лек јединствено зато што је у књигама познат као целителан.
...Све што нема већу цел него смех подизати, треба да се из театра нашег протера. Нека други, изображенији од нас, нађу у том увеселенија, ми који највише очекујемо од театра, управљамо се по нужди и по потреби нашој.

Јован Стерија Поповић (1806-1856)
Српске новине, Београд бр. 52 из 1852. године.

Награде:
Балкан театар фест, Димитровград
19. новембра 2007.године Књажевско-српски театар учествовао на Фестивалу у Димитровграду (представа Ј. С. Поповића Лажа и паралажа редитеља Драгана Јаковљевића). Награда за глумца вечери додељена Сањи Матејић за улогу Јелице.
Интернационални фестивал комедије - Мостарска Лиска 2007
Велика мостарска лиска за најбољу представу у целини Мала мостарска лиска за глумицу вечери Сањи Матејић.
ЈоакимФест 2006
Награду за ефективно, једноставно и знаковито решење сценског простора који је одредио редитељску концепцију и глумачку игру добио је већином гласова Драган Јаковљевић за сценографију представе Лажа и паралажа коју је и режирао а коју су извели глумци Театра Јоаким Вујић из Крагујевца.

Прес клипинг

Фотографија Фотографија
Плакат представе

ПИНОКИО

Премијера: 10. фебруар 2006. године


Драги суграђани, ваш Театар је припремио дечију представу, Пинокио (Pinocchio, Carlo Collodi) у режији Душана Бајина, чија ће премијера бити на Великој сцени 10. фебруара 2006. године у 18.00 часова (реприза 16. фебруара 2006. у 18.00 часова). На репертоару није било дечијих представа али сада Пинокио је ту!
У 17.50часова уочи саме премијере присуствоваћете ватромету!

Пинокио италијанског аутора Карла Колодија спада у ред најпознатијих и најпопуларнијих прича за децу. Драматизација пољске режисерке Кристине Јакобчик смешта радњу ове поучне бајке управо у позориште, где лутке уз помоћ позоришне музе претварају злог дечака у дрвеног пајаца да би сам на својој кожи осетио колико је тежак живот обичне марионете.
Богате кореографије Данијеле Сагић, као и певљиви и лако запамтљиви сонгови представе, крагујевачког Театра Јоаким Вујић, представљају прави позив на позоришни пир. Драга децо и родитељи, покушали смо да за вас направимо богат уметнички доживљај и зато, уживајте...

Глумачки ансамбл крагујевачког Театра Јоаким Вујић и редитељ Душан Бајин

Драматизација Кристина Јакобчик, превод Душан Бајин, текст сонгова Michl Babiak.
Режија и сценографија Душан Бајин, костими Јелена Јовановић, десигн сцене Миливоје Штуловић, кореограф Данијела Сагић, инспицијент- суфлер Нада Мишковић, тон мајстор Иван Филиповић.
Лица:
Пинокио (дечак) - Чеда Штајн
Др Сова - Владан Живковић
Мистер Пиколо - Александар Милојевић
Др Детлић - Братислав Славковић
Неваљалац 1 - Никола Милојевић
Разбојник 2 - Марина Стојановић
Цврчак Сања Матејић
Неваљалац 2 - Вулевић Ненад
Позоришна муза - Славица Стојанов
Музине помоћнице - Ракочевић Марија, Миленковић Милица, Ђорђевић Дубравка

Награде:
23. новембра 2007. године Књажевско-српски театар учествовао на XIII Фестивалу позоришних представа за децу ФЕСТИЋ (KарлоKолоди Пинокио редитеља Душана Бајина). Награда за костим додељена Јелени Јовановић.

Фотографија Фотографија
Плакат представе

СЕДАМ

Премијера: 26. децембар 2005. године


Есхил, најстарији од тројице великих трагичара родио се око 525. године пре н. е. у Елеусини, недалеко од Атине. Био је веома плодан и разноврстан песник: писао је елегије, епиграме, трагедије и сатирске драме. Рано се појавио на сцени са својим првим комадом (око 500. године), али је прву награду добио као већ зрео човек, 485. године. Написао је, чини се, 90 драма-70 трагедија и 20 сатирских драма-од којих се сачувало само седам трагедија: Хикетиде, Персијанци, Оковани Прометеј, Седморица против Тебе, Агамемнон, Хоефоре и Еумениде. Последње три трагедије представљају органску трилогију, и то једину која нам се уопште сачувала.
Драма Седморица против Тебе припадала је оној тетралогији с којом је Есхил 467. године однео прву победу. Тетралогију су сачињавале још и драме Лај и Едип и сатирска игра Сфинга.

Представа Седам је рађена у копродукцији Академског камерног хора Лицеум и ансамбла Театра Јоаким Вујић по Есхиловој драми Седморица против Тебе.

Редитељ представе је Урош Јовановић, драматург Филип Вујошевић а диригент Милоје Николић.
У представи играју: Сања Матејић, Катарина Митровић, Ана Тодоровић , Драган Стокић, Иван Видосављевић и АКХ Лицеум.
Костимограф: Јелена Јовановић; помоћник сценографа и дизајнер сцене: Миливоје Штуловић; инспицијент: Александар Милорадовић; мајстор светла: Никола Манић.

Чланови Академског камерног хора Лицеум
Сопран: Љубица Гашпаровић, Милица Гашпаровић, Јелена Ђерасимовић, Весна Јевтић, Бранка Јерков, Марија Јовановић, Марија Којадиновић, Данијела Матић-Брашанац, Верица Нерић, Марјана Новаковић, Невена Павловић, Милена Протулипац, Зона Срећковић, Љубица Стокић, Милица Шутић.
Алт: Весна Вујовић, Јована Дринчић, Александра Живојиновић, Христина Крчмар, Јасмина Николић, Тања Обрадовић, Катарина Подгорац, Ана Ћосић.
Тенор: Бојан Булатовић, Иван марковић, Ненад Милановић, Срђан Радановић, Владислав Сретеновић, Адам Срећковић, Марко Стевановић.
Бас: Марко Асановић, Милош Ђурђевић, Марко Живковић, Александар Несторовић, Миливоје Попадић, Радомир Симовић, Никола Станојевић, Нино Турчиновић, Ђорђе Цатић.

Хорске обрадецрначких духовних песама (познатијих под збирним називом Negro spirituel) веома су популарне, како код најшире публике, тако и код самих хорских извођача па су постале и готово незаобилазни део стандардног репертоара свих хорова у целом свету. Њихове мелодије, фолклорног порекла (у основи афричког), племените једноставности, обогаћене су бојама и динамизмом афричке, пре свега џез хармоније.
Милица Милојевић, Милоје Николић

Фотографија
Фотографија

КОНТУМАЦ

Премијера: 15. децембар 2005. године


Представа Контумац или Берман и Јелена је рађена по тексту Ђорђа Милосављевића, наменски за Театар Јоаким Вујић. Редитељ и сценограф је Жанко Томић, асистент на Факултету драмских уметности у Београду.


Лица:
Адолф Берман - Милош Крстовић
Јелена Вукотић - Сања Матејић
Стојан Вукотић - Мирко Бабић
Јаков Јакшић - Александар Милојевић
Сима Милосављевић Паштрмац - Амиџа - Владан Живковић
Димитрије Давидовић - Саша Пилиповић
Први Јован - Драган Стокић
Други Јован - Никола Милојевић
Вештица или Жена манита - Марина Перић Стојановић
Јоаким Вујић - Милић Јовановић
Књаз Милош Обреновић - Миодраг Пејковић
Ханс Кристијан Андерсон - Ненад Вуловић
Цариник - Иван Видосављевић
У осталим улогама - Чеда Штајн, Душан Станикић
Композитор - Марко Матовић, костимограф - Јелена Јовановић, сценограф - Жанко Томић, помоћник сценографа - Миливоје Штуловић, лектор - Радован Кнежевић, инспицијент - Александар Милорадовић, суфлер - Рада Јовановић.

И у Земуну, тамо где је некад био контумац, и у Крагујевцу, на простору некадашњег престоничког конака-данас су смештени паркови. Два парка, на простору који је кључао догађајима, као да откривају нашу потајну жељу да историју учинимо светлом, схватљивом и уређеном. А она је била, како верујем, истоветна нашој садашњици-мрачна, неразумљива и хаотична. И испуњена страхом-страхом који је подизао контумце према заосталом "ејалату Серб", и ако је колера 1832. избила негде у Европи. Контумац настаје из жеље да се истовремено проговори о нашој прошлости и нашој садашњости, са вером да како је написао Жак Делимо, "историја има смисла, а човек будућност".
Ћорђе Милосављевић

Награде:
Јоакимова награда за најбољи савремени драмски текст, Ђорђе Милосављевић за текст Контумац и Јоакимова глумачка награда Владану Живковићу за улогу Симе Милосављевића Паштрмца – Амиџе, ЈоакимФест 2010.

Фотографија Фотографија
Фотографија

ДЕЗМОНД

Премијера: 1. децембар 2005. године

На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена монодрама Дезмонд аутора Џона Мортимера (John Mortimer), глуми Славица Стојанов (Ема Грант).
Режија, сценографија, избор музике - Славица Стојанов, костим - Јелена Јовановић, сликар извођач - Миливоје Штуловић.

У тексту "Дезмонд" кроз борбу Еме Грант, са самом собом, говори се о кризи средњих година. О приоритетима, жељама, жртвама... О "глади" за свим оним што нам је на дохват руке, а тако далеко, јер немамо храбрости да се суочимо са чињеницом да је "то време" пред нама. Да ли се опустити и уживати у благодетима тог истог или трпети и бити роб гламура, извештачене љубазности и заморне, али ипак љубави? -речи глумице Славице Стојанов.

Плакат представе
Театар

ДОКТОР СТРАП

Премијера: 1. новембар 2005. године

На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена предстрава Бајка о мртвој царевој кћери аутор Николај Кољада, режија Бошко Димитријевић.

Лица:
Рима - Сања Матејић
Максим - Ненад Вулевић
Виталиј - Душан Станикић
Нина - Ана Тодоровић
Миливоје Штуловић (сценограф), Снежана Ковачевић (костимограф), Александар Милорадовић (инспицијент и суфлер).

Кољадин театар је огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука. "Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент". Једна еволуција људске судбине у веку преврата и "коначних одлука". Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку. "Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке". Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца.
Марија Солдатовић

Плакат представе
Фотографија
Фотографија

АУДИЈЕНЦИЈА

Премијера: 1. септембар 2005. године


Премијерно извођење предстраве Вацлава Хавела Аудијенција у режији Војина Васовића.

Лица:
Сладек - Ђорђе Ђоковић
Вањек - Никола Милојевић

Сценографија: Војина Васовића
Костим: Снежана Ковачевић
Музика: Јелена Савковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић

Вацлав Хавел (1936-2009)
Добитник Фулбрајтове награде за књижевност, радник у позоришној радионици сценског намештаја, радник у пивари и затвореник, постао је председник након упорне борбе за људска права која му је донела велики углед како међу својим сународницима тако и у свету. Од 1989-1992. Хавел је био девети председник Чехословачке. Након осамостаљења 1993, Вацлав Хавел је изабран за председника Чешке у два мандата (1993-2003). Прославио се драмом Просијачка опера, као и својеврсном трилогијом коју поред Аудијенције чине Вернисаж и Протест.
У својим драмама користим материју коју најбоље познајем, ситуације које се односе на мене или на понашање пријатеља или на становишта која они заузимају. У њој, ми се не појављујемо, нити су то документи који региструју наше конкретне доживљаје. Моја намера уопште је да узимам опште-људске теме, да би ме разумели на Исланду или у Африци, као што ме разумете ви овде...

Реч редитеља
Како смо се нашли на званичном пријему код Вацлава Хавела? У његовом приказу немарног, брљивог и опуштеног наличја тоталитаризма, у писцу и пивару, истовременим носиоцима радње и жртве? Понижени и компромитовани појединци у друштву пуном неједнакости, подсећају нас, затечене и загубљене животом који се дешава негде другде. Нелогична питања, неједнакост и привилегије, понос и самосажаљење, гледајте како вам драго као сатиру или трагикомедију. Пробајте да гурате бурад, а да не окусите пиво у њима. Или уживајте, узмите све пиво овога света, али га попијте сами...
Или једноставно: Уђите. Седите... И не будите тужни!

Плакат
Аудијенција - видео клип

БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ

Премијера: 22. април 2005. гпдине


На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена предстрава Бајка о мртвој царевој кћери, аутор Николај Кољада, редитељ Бошко Димитријевић.

Лица:
Рима - Сања Матејић
Максим - Ненад Вулевић
Виталиј - Душан Станикић
Нина - Ана Тодоровић Диало
Миливоје Штуловић(сценограф), Снежана Ковачевић (костимограф), Александар Милорадовић (инспицијент и суфлер), Никола Манић (светло).

Кољадин театар је огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука. "Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент". Једна еволуција људске судбине у веку преврата и "коначних одлука". Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку. "Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке". Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца.
Марија Солдатовић

Награде:
Међународни фестивал малих сцена ДавилаСтудиоИнтерФест
Награду публике је добила Сања Матејић за улогу Риме у представи Николаја Кољаде БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ.
XXИ Међународни фестивал малих сцена 2010.
Награду за најбољу женску улогу добила је Сања Матејић за улогу Риме у представи Николаја Кољаде БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ.

ФотографијаФотографија
Фотографија Фотографија