Генерали или сродство по оружју
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
Војничка комедија
Збива се месеца јуна, јула и октобра 1944. године у кући ђенерала Ђорђија Његована, улица Ламартинова, Неимар, Београд.
Режија: Марко Мисирача
УЛОГЕ
ЂОРЂИЈЕ ЊЕГОВАН, бригадни ђенерал у пензији
НИКОЛА МИЛОЈЕВИЋ
РАЈНЕР МАРИЈА СИГФРИД ФОН БЛАУРИНГ, пуковник, инспектор војних менажа Команде за Југоисток
ЧЕДОМИР ШТАЈН
MADEMOISELLE МЕЛАНИЈА, домоуправитељка
МАРИЈА РАКОЧЕВИЋ
СЕРГЕЈ МИХАЈЛОВИЧ ВОРОЊИН, мајор 236. совјетске стрељачке дивизије
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
НЕНАД ВУЛЕВИЋ
ВАСЈА К. ГОРКИН, водник 236. совјетске стрељачке дивизије
СПИКЕР радио станице Belgrad Sender I
АВРАМ ЦВЕТКОВИЋ
ПАРТИЗАН, припадник КНОЈ-а
СПИКЕР радио станице Belgrad Sender II
БОГДАН МИЛОЈЕВИЋ
У представи учествује Градски дечји хор Мали лицеум под руководством Весне Јевтић и Бранка Митића. Наступају чланице хора: Зоја Аврамовић, Уна Арнаут, Ђурђа Видовић, Марија Вранић, Јована Ђуровић, Катарина Јовић, Тамара Јовић, Сташа Лазић, Ана Митић, Анђела Никезић и Нађа Савић.
Премијера: 15.2.2021. године
Сезона 2020/21.
Збива се месеца јуна, јула и октобра 1944. године у кући ђенерала Ђорђија Његована, улица Ламартинова, Неимар, Београд.
Режија: Марко Мисирача
УЛОГЕ
ЂОРЂИЈЕ ЊЕГОВАН, бригадни ђенерал у пензији
НИКОЛА МИЛОЈЕВИЋ
РАЈНЕР МАРИЈА СИГФРИД ФОН БЛАУРИНГ, пуковник, инспектор војних менажа Команде за Југоисток
ЧЕДОМИР ШТАЈН
MADEMOISELLE МЕЛАНИЈА, домоуправитељка
МАРИЈА РАКОЧЕВИЋ
СЕРГЕЈ МИХАЈЛОВИЧ ВОРОЊИН, мајор 236. совјетске стрељачке дивизије
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
НЕНАД ВУЛЕВИЋ
ВАСЈА К. ГОРКИН, водник 236. совјетске стрељачке дивизије
СПИКЕР радио станице Belgrad Sender I
АВРАМ ЦВЕТКОВИЋ
ПАРТИЗАН, припадник КНОЈ-а
СПИКЕР радио станице Belgrad Sender II
БОГДАН МИЛОЈЕВИЋ
У представи учествује Градски дечји хор Мали лицеум под руководством Весне Јевтић и Бранка Митића. Наступају чланице хора: Зоја Аврамовић, Уна Арнаут, Ђурђа Видовић, Марија Вранић, Јована Ђуровић, Катарина Јовић, Тамара Јовић, Сташа Лазић, Ана Митић, Анђела Никезић и Нађа Савић.
Премијера: 15.2.2021. године
Сезона 2020/21.
Борислав Пекић
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ (Подгорица, 4. II 1930 – Лондон, 2. VII 1992) један је од најзначајнијих европских, југословенских и српских књижевника ХХ века. Од 1945. живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. Од 1948. до 1953. је био на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ. Био је осуђен на 15 година строгог затвора, али је 1953. помилован.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.
Од 1958. до 1964. радио је као драматург и сценариста у филмској индустрији. Према његовом сценарију снимљен је филм Дан четрнаести који је представљао Југославију 1961. на филмском фестивалу у Кану.
Првим романом Време чуда (1965) изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Од 1971. живео је и радио у Лондону. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце. За роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) добија НИН-ову награду, сотија Како упокојити вампира (1977) доноси му Прву награду Удружених издавача, а фантасмагорија Златно руно у 7 томова (1978-1986) доноси му Његошеву награду (1987). Награду године за научну фантастику добија 1985. за роман 1999. За епос Атлантида 1988. добија Горанову награду. Крајем 1984, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. За други том Година које су појели скакавци добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“ (1989). За Нова писма из туђине добија награду Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“ (1989) а за Последња писма из туђине годишњу награду Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање (1991). Почасну награду издавача БИГЗ добија постхумно за есејистичку прозу Сентиментална повест британског царства (1993).
Аутор је око 30 драмских дела емитованих и играних на нашим и страним радио и ТВ станицама и позоришним сценама. Добио је Награду за комедију године на Стеријином позорју за Генерале или сродство по оружју (1972), Прву награду Радио Загреба за 186. степеник (1986) и Прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за драму Како забављати господина Мартина (1990).
Добитник је и бројних других награда и признања. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан САНУ од 1985, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.
Од 1958. до 1964. радио је као драматург и сценариста у филмској индустрији. Према његовом сценарију снимљен је филм Дан четрнаести који је представљао Југославију 1961. на филмском фестивалу у Кану.
Првим романом Време чуда (1965) изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Од 1971. живео је и радио у Лондону. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце. За роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) добија НИН-ову награду, сотија Како упокојити вампира (1977) доноси му Прву награду Удружених издавача, а фантасмагорија Златно руно у 7 томова (1978-1986) доноси му Његошеву награду (1987). Награду године за научну фантастику добија 1985. за роман 1999. За епос Атлантида 1988. добија Горанову награду. Крајем 1984, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. За други том Година које су појели скакавци добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“ (1989). За Нова писма из туђине добија награду Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“ (1989) а за Последња писма из туђине годишњу награду Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање (1991). Почасну награду издавача БИГЗ добија постхумно за есејистичку прозу Сентиментална повест британског царства (1993).
Аутор је око 30 драмских дела емитованих и играних на нашим и страним радио и ТВ станицама и позоришним сценама. Добио је Награду за комедију године на Стеријином позорју за Генерале или сродство по оружју (1972), Прву награду Радио Загреба за 186. степеник (1986) и Прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за драму Како забављати господина Мартина (1990).
Добитник је и бројних других награда и признања. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан САНУ од 1985, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије.
Ковитлац рата и узбурканост времена и дешавања доносе изузетност и драму овог комада. Висок ниво нарације и фабулирања доноси повишени тон и стилизацију. Елеганција и духовитост имају заоштреност и упитност над вихорима рата. Пекићева бравурозност и мајсторство и овај пут дословно су пуни смисла и духа. Набој и смисао величанствено воде ка крају. А крај је двосмислен као и у сваком рату.
Марија Солдатовић Реч редитеља
У Генералима (праизведба 1972. у Атељеу 212 у режији Љубомира Драшкића) се сусрећу пензионисани генерал краљевске југословенске војске и интендантски пуковник Вермахта у јесен 1944. у подруму једне куће у Београду. Њих двојица су се читавог живота припремали за вођење рата, да би у моменту кад је он доиста и избио били одстрањени с бојног поља. Kроз историју сусрета та два инфантилна али опасна створења који, са заставицама у рукама и нагнути над генералштабним секцијама „реализују“ своју болесну страст за стварањем историје, док око њих бесни стварни рат, Пекић нам показује да у корену нашег неспоразума са светом обично лежи нека нездрава опсесија, нека мегаломанска идеја која је у пуном раскораку са стварним животом. У овој комедији страшно је сразмерно смешном: страшно је то што једна тако смешна, инфантилна ситуација има за последицу оно што је човечанство доживело у Другом светском рату. Трагично које се исказује као комично, црнохуморни подтекст овог комада и у подједнакој мери изузетно познавање једног менталитета – сврставају Генерале међу највреднија дела српске комедиографске литературе.
Марко Мисирача Марко Мисирача је рођен 1985. године у Прилепу. Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, Народном позоришту у Сарајеву, Босанском народном позоришту у Зеници, Позоришту Приједор. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је представе Човек, звер и врлина Л. Пирандела, Јелисаветини љубавни јади због молера М. Јелића, Башта сљезове боје Б. Ћопића, Отац А. Стриндберга и Блитва и кромпир З. Егрешија. Режирао је драмску поему Игре бројева М. Демића изведену на Великом школском часу у Шумарицама. Награђиван је за режију на Сусретима позоришта/казалишта БиХ у Брчком, Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу и Театар фесту у Добоју.
