Оно што публика на крају у позоришту види је представа, а оно што до ње доводи, кроз шта се до ње пролази, ко су људи који иза ње стоје, та кључаоница кроз коју се појављује један узаврели друштвени, културолошки, психолошки узорак, заправо је амбијент ове представе, у коме се кроз припрему Шекспировог Хамлета, одвија клупко најдубљих фрустрација, ишчашења у комуникацији, у односима и што је најважније, мука једног прочишћеног, преданог духа, о чију главу и душу се све то обија. Иза несхваћености, бахатости, подношења и везаних руку спрам тортуре, крије се позив ове представе на промишљања, и ако заједно останемо на трагу онога што би та промишљања собом доносила, онда ћемо, можда, из позоришне сале изаћи за мрвицу освешћенији него што смо били када смо у њу улазили.

- Никола Милојевић

Виљем Шекспир је кроз Хамлетов говор глумцима оставио у аманет свим будућим позоришним посленицима вечни императив да буду огледало света. Буквално схваћено, испуњење тог Шекспировог задатка тера гледаоце да спознају истину и о себи и о свету у коме живе. У сјајном тексту Николе Милојевића, тај императив, тај задатак се посматра из перспективе учесника у самом позоришном чину. Ми, дакле учесници, смо такође људи (понекад за чудо наше публике) и стварање Хамлетовог огледала нас суочава са сопственим слабостима, страстима, опсесијама и надахнућима. Пошто уметност није ни наука а ни пропаганда, наше огледало понајбоље настаје из процеса игре која по дефиницији нема зацртано исходиште.

Дипломирао позоришну режију на ФДУ Београд.

Најзначајније режије: Класни непријатељ, Три сестре – сто година после („Plexus“ Boris Piljnjak), Пивара, Селектор, Постмодерни кабаре доброг војника Швејка, Живот је сан (Шабац), Ружење народа, 1918. (Крагујевац), Војцек, Клопка, Дошљаци, Мајстор и Маргарита, Прича (Ужице), Маркиза де Сад (Зајечар), Возови полазе у зору (Атеље 212), Дневник младог Лукача (ЈДП), Вештице из Салема (Народно позориште), Сунце туђег неба (Лазаревац).

У Канади од 1992. предаје позоришне науке на Универзитету Jорк у Торонту. У Торонту са успехом поставља представе Црна магија (М. Вуловић), Породичне приче (Б. Србљановић), Medea pastiche (М. Вуловић), Кавкаски круг кредом (Б. Брехт), Иван против Иванова (Гогољ).

Представа Јелка код Иванових (А. Веденски) је номинована за најпрестижнију канадску награду „Дора“.

Са режијом представе Успомене на „Црвену заставу“, вратио се у Крагујевац где је доживео неке од највећих успеха своје каријере.

На трагу (Н. Милојевић) је поновно узбудљиво суочавање са ансамблима Краљевачког и крагујевачког позоришта.